VRHUNSKIM domaćim i evropskim priznanjima (nagrada Francuske filmske akademije "Cezar", Evropske filmske akademije "Feliks", nominacije za Nagradu za scenografsku izuzetnost Američkog udruženja art direktora, "Emi"...), Miljen Kreka Kljaković dodaje ovog leta i nagradu "Aleksandar Lifka" za doprinos evropskoj filmskoj umetnosti, koju mu dodeljuje Festival evropskog filma Palić.

Scenograf čije je ime relevantno u okvirima svetskog filma, koji je "proputovao" istorijskim epohama, zemljama, kulturama i religijama konstruišući i gradeći najrazličitije filmske "magije", govori, za "Novosti", o svojoj karijeri, priznanjima, a razgovor počinjemo jednom ekskluzivnom pričom.

* Dok ste sa oskarovcem Berijem Levinsonom završavali novi veliki projekat, ovde je u potpunoj tišini, inkognito, započeo rad na dokumentarnom filmu o vama, u kome vas igra Džoni Dep.

- Kada ste već započeli tu priču, otkriću i neke pojedinosti, mada o tome ne volim da govorim dok film ne bude gotov. Nisam ja onaj koji je inicirao da se ovaj film napravi, neko je došao na ideju da se preko Filmskog centra Srbije, a u saradnji sa producentskom kućom "Centar film", za koju sam, inače, u mladosti uradio nekoliko značajnih domaćih filmova, snimi dokumentarac o mom dugogodišnjem bavljenju filmskom scenografijom. Pristao sam na saradnju, ali ne zbog sebe, već zbog želje da ovim putem afirmišem zanimanje filmskog scenografa, kako bi se ovoj profesiji poklonila veća pažnja, jer ona to i zaslužuje.

Pročitajte još - KLjAKOVIĆ O NAGRADI "LIFKA": Velika čast

* Dep je, inače, vaš dugogodišnji prijatelj. Gde su "pale" prve klape filma?

- U ovom filmu će učestvovati svi moji prijatelji širom sveta, i to će biti potvrda da je filmska scenografija nezaobilazan i važan element svakog filmskog projekta. Dep je samo jedan od njih, i taj materijal sa njim je već snimljen, ali, kao što kažete, inkognito, u mojoj kući u Beogradu. Zbog toga sam se nakratko vratio iz Budimpešte, gde sam završavao rad sa Levinsonom, i nisam mogao ni da pretpostavim da će se Džoni Dep upustiti u avanturu da me glumi dok radim za radnim stolom u svojoj biblioteci. Bilo je zabavno i smešno, ali pošto se dobro poznajemo nije mu bilo teško da me igra. Bila je to noć prisećanja i evociranja nama dragih i divnih uspomena, sve u svemu, noć za pamćenje, mada predstoji još puno rada i snimanja za ovaj film.

Miljen Kreka Kljaković,Foto D.Milovanović

* Sagradili ste Veneciju sa 135 palata iz 15. veka, Turkmenistan i dvorac u Kazahstanu, čitav engleski grad iz epohe i gotsku katedralu iz 12. veka, Meku, Medinu i hrišćanski manastir u Bosri iz 6. veka na 120.000 kvadratnih metara izvedenog dekora..., a onda je stigao poziv od Levinsona...

- Levinsonov film je još jedan u nizu projekata sa ozbiljnim, značajnim i prepoznatljivim filmskim dekorom. Takve filmove i volim da radim, ma koliko zahtevni oni bili, jer u meni još uvek postoji potreba da se suočim sa velikim izazovom. Levinsona se nije smelo i nije moglo odbiti. On je ipak reditelj svetske klase, oskarovac koji je u svojoj dugoj karijeri napravio veliki broj značajnih svetskih hitova. Bio sam prijatno iznenađen njegovim pozivom na saradnju, i zato sam dao sve od sebe da iskoristim tu pruženu šansu. On je jedan od onih reditelja koji sa velikim respektom i uvažavanjem komuniciraju sa svojim timom, veruju autorima s kojima sarađuje, i to vam daje novu motivaciju da i od malih stvari napravite čudo, a čuda je bilo.

Skica za scenografiju logora Javorcno

* Za ovaj film, prvi put u karijeri, konstruisali ste i dizajnirali dva najveća nacistička logora iz Drugog svetskog rata, u Aušvicu i Javorcnu. Koliki je, zapravo, bio taj dekor?

- Scenografski gledano, ovaj film je imao vrlo veliki i komplikovan filmski dekor, jer smo najveći deo objekata za film gradili i snimali u Mađarskoj - i Aušvic, i radni logor Javorcno, i mnogo američkih enterijera iz epohe, pa čak i ulice Njujorka. Ne pamtim da sam i u jednom filmu do sada imao toliko objekata koje je trebalo osmisliti i izgraditi u tako kratkom roku. Ali, film je čudesna magija u kojoj i nemoguće postaje moguće.

* Da li je Levinson zaista snimao ovaj film kao da s njim planira još jednu trku za Oskar, kako su neki svetski filmski časopisi nagoveštavali?

- Priča filma zasniva se na istorijskoj činjenici da su nacisti u logorima organizovali bokserske gladijatorske mečeve, u kojima su se logoraši borili ubijajući jedni druge, a scenario je nastao po autentičnoj životnoj priči nekadašnjeg logoraša, kasnije slavnog boksera Harija Hafta, izazivača legendarnog Rokija Marčana. Knjiga koju je napisao Alan Haft je ispovest njegovog oca, Harija Hafta, o stradanju i golgoti koju je prošao u nacističkim logorima. To je jedna potresna storija o čoveku koji je pukim slučajem preživeo strahote Aušvica i Javorcna, i mnogo godina kasnije uspeo da se ponovo uzdigne i postigne zavidan uspeh u Americi baveći se profesionalno boksom. To jeste ambiciozan filmski projekat. Da li će ući u trku za Oskar, videćemo. Ali, ono što znam i što sam video na projekcijama materijala koji je snimljen, to je film o kojem će se, siguran sam, dugo pričati.

Sa Denijem Devitom

* Ko je sve okupljen na ovom projektu?

- Levinson je uvek birao saradnike koji imaju veliko iskustvo, i od kojih može da očekuje da će dati svoj kreativni maksimum. O glumcima da i ne govorim. Sarađivao je sa najznačajnijim imenima svetskog filma - Dastin Hofman, Tom Kruz, Robert de Niro, Al Paćino, Robin Vilijams, Bred Pit... Ovoga puta za glavnu ulogu odabrao je Bena Fostera, koji je, da bi igrao Harija, u jednom momentu morao da oslabi petnaest kilograma. Između ostalog, i to govori o ozbiljnosti i kompleksnosti ovog filma. Pored njega tu su Deni Devito, Džon Leguizamo, Piter Sarsgard, i da ne nabrajamo dalje.

Pročitajte još - DOPRINOS EVROPSKOJ FILMSKOJ UMETNOSTI: "Lifka" Kljakoviću

* Britanski "Gardijan" je 2016, u vreme najvećih kampanja za Oskar, vašem radu posvetio nekoliko strana. Da li zaista svako ko se bavi filmom sanja da dobije najpopularniju nagradu u svetu?

- Mislim da sam u svojoj dugogodišnjoj karijeri već napravio nekoliko filmskih scenografija koje zavređuju pažnju i koje su ostavile jasan pečat i trag u filmskoj umetnosti uopšte. To što nisu bile nominovane za nagradu Američke filmske akademije, pitanje je pravila igre za dodelu te najveće nagrade. Većina tih filmova nije bila sa engleskog govornog područja, pa je po protokolu proces za ulazak u nominaciju dosta komplikovan. Za mene kao umetnika važno je da sam sa tim filmskim dekorima ispunio svoj san, a to da li će umetnička slika nekog od nas autora visiti u galeriji ili na zidu dnevne sobe, najmanje je važno.

Miljen Kreka Kljaković - Izložba skica, foto Tanjug


ULICA MARŠALA TITA

* PROFESIJA vas je učinila građaninom Pariza, Holivuda i čitavog sveta, ali u vašoj kući u Beogradu stoji tabla na kojoj piše Ulica maršala Tita. Znači li to da ste još uvek Jugosloven?

- To je već davna prošlost, ali se lepe uspomene ne mogu izbrisati, Vrlo često se pitam da li bi postigao u životu sve ovo o čemu sada govorimo da tih vremena nije bilo. Verovatno ne. I zato jesam nostalgičan, ali i zahvalan zemlji u kojoj sam odrastao, a koje, nažalost, danas više nema.

BRANDO, SPILBERG, FORMAN...

* TOKOM više od četiri decenije karijere doživeli ste gotovo sve - najveće profesionalne izazove, poznanstva i druženja sa Formanom, Spilbergom, Žan-Pjerom Ženeom, Ridlijem Skotom, Brandom, Fej Danavej, Izabelom Ađani... Šta biste želeli da vam se još dogodi?

- U svim stvarima u životu treba naći meru, uspostaviti balans između želja i stvarnosti. Što se mene lično tiče, mislim da sam skoro sve svoje želje ispunio i sve svoje snove dosanjao. Tu je blizu i kraj karijere, ali u meni još uvek postoji neki iracionalni strah da se definitivno odreknem filma, no to će neminovno doći. A za taj kraj voleo bih da napravim jednu veliku oproštajnu multimedijalnu izložbu koja će biti upisana velikim slovima u karijeru koja je već iza mene.