SLIKARU Boži Iliću (1919-1993) nikad nisu bili potrebni slava, uzdizanje i veličanje - on je bio i ostao bogomdani umetnik, tvrdi, za "Novosti", Slavica Stevanović, autor monografije i romana o ovom, kako kaže, velikom, autentičnom i nesvakidašnjem likovnom stvaraocu druge polovine 20. veka.

Bio je Ilić i voljen i osporavan, komunistička propaganda uzdigla ga je na sam vrh tokom etape socrealizma, da bi ga potom bacila u duboki zaborav. Čini se kao da je socrealizam oprošten svima, sem njemu. Ove godine navršava vek od Ilićevog rođenja, a u našoj javnosti taj jubilej prati - muk.


PROČITAJTE JOŠ:
Ljuba Manasijević: Kosovska zora za nezaborav

- Kako trenutno stvari stoje na našoj kulturnoj sceni, neće mu se odužiti niko, i to se nekako sasvim uklapa u naš aktuelni kulturni milje - objašnjava istoričarka umetnosti, jedan od najboljih poznavaoca ne samo njegovog opusa, već i životnih nedaća, o čemu je napisala i scenario koji bi mogao da bude pretočen u uzbudljivu TV seriju. - Njegove slike se nalaze u Narodnom muzeju i MSU u Beogradu, u Narodnom muzeju u Nišu i mnogim našim galerijama savremene umetnosti, ali ima ih i širom sveta i u državnim i privatnim kolekcijama. Da li će ih te institucije uvrstiti u svoju stalnu postavku, ili ostaviti da čame u mraku depoa, to od njih zavisi, a eto mogle bi to da učine makar u godini kojom se obeležava njegova stogodišnjica od rođenja.

Rođen u Žitnom Potoku kod Prokuplja, magiju slikanja otkrio je od seoskog ikonopisca, kome je postao pomoćnik kada mu je bilo 15 godina. Odlazi potom u Beograd na školovanje, gde studira Akademiju likovnih umetnosti kod Mila Milunovića. Posle rata postaje zvezda socrealističke scene, a veoma zapažena bila su njegova dela "Vjazma" i "Sondiranje terena na Novom Beogradu".

Boža Ilić


- Raskid sa politikom SSSR-a i okretanje Jugoslavije ka Zapadu značilo je i raskid sa socrealizmom u umetnosti - objašnjava naša sagovornica. - Kao veoma talentovan, Boža je, od tadašnjih partijskih komesara, na neki način "upotrebljen" kao umetnik "novog doba". Tendenciozno hvaljen i uzdizan do velike slave i popularnosti, da bi mu ta veštačka, partijska konstrukcija, bila naglo i surovo izmaknuta, kada im više nije bio potreban.

TITOV PORTRET KADA je Ilić bio pozvan da uradi veliki Titov portret za svečanu salu Akademije nauka, gardijskim džipom je odvožen i dovožen, a takva čast ukazana je još samo Paji Jovanoviću: - Aleksandar Belić odbio je da sliku primi i izloži gde je bila namenjena, obrazlažući to rečima da je suviše modernistička - piše u monografiji Stevanovićeva, uz napomenu da se portretu izgubio svaki trag posle jedne izložbe u Nišu.

Izolovan i zaboravljen, nastavlja da radi uprkos, ili u inat, nemaštini i izopštenosti. Kako nam kaže njegova biografkinja, Boža je bio veoma produktivan slikar, a mnogo je njegovih dela nepoznatih javnosti, koja čekaju da budu otkrivena kao što se to desilo sa slikom ogromnog formata, pronađenom u podrumskim prostorijama niškog suda:

- Na njoj je naslikan boj na Čegru i bilo bi sasvim lep gest da se baš ove godine neko potrudi da omogući da je ljubitelji umetnosti i poštovaoci Božinog dela vide po prvi put - nastavlja Slavica Stevanović, dodajući da je veliki deo njegovog opusa nedostupan. - S obzirom na to da je proveo nekoliko meseci u Oslu na tamošnjoj Likovnoj akademiji, u više navrata je bio u Parizu, Nemačkoj, u Kanadi", svuda je ostavljao veliki broj slika, koje naša publika nije videla i verovatno neće imati prilike da vidi, ali i veliki broj dela u zbirkama privatnih kolekcionara širom eks-Jugoslavije nije prikazivan za javnost.


PROČITAJTE JOŠ: Spremni kao Hamlet

"Portret devojčice"


SLUH I VIOLINA

JOŠ kao dečak Ilić je gotovo potpuno izgubio sluh, a ironično, kako to život režira, kada su ga "uklonili" sa likovne scene, izdržavao se praveći violine:

- Jednu od njih je napravio i za našeg poznatog violinistu Jovana Kolundžiju - piše Slavica Stevanović i napominje da je dve decenije Ilić živeo kao socijalni slučaj, a tokom svih tih godina novčana pomoć koju je dobijao iznosila je dvesta dinara.