I ANTIĆ i Popa, svako na svoj način, uneli su u srpsku liriku nove poetičke horizonte. Naš jezik je u njihovoj poeziji progovorio na dotad nepoznat način. Antić je tematski bliži izrazito mladom čitaocu, otvara svetlu put do tajnih kutaka zelene ljudske duše. Popa pronalazi veličanstvene formule univerzalnog pevanja, podiže smisaone i značenjske mostove između tradicije i modernosti. Nemoguće je ostvariti se danas kao stvaralac, a biti, u nekoj etapi sopstvenog stvaralačkog razvoja, van uticaja ova dva pesnička glasa. Među glavnim svojstvima lirike oba pomenuta pesnika, valja istaći jednostavnost njihovog izraza. Ta prividna lakoća i tačnost pesničkog govora opčinjavaju. Tom majstorstvu težim.

Ovako za "Novosti" govori poznati pesnik za decu i odrasle Dejan Aleksić, čija je zbirka "Radno vreme raja", u izdanju Kulturnog centra Novog Sada, nagrađena sredinom marta priznanjem "Miroslav Antić", a ove sedmice pridodata joj je i nagrada "Vasko Popa".

Pročitajte još - Dejan Aleksić lauret nagrade „Mika Antić“

* Može li pesništvo da se izbori sa današnjicom, u kojoj je "radno vreme" ljudske pažnje sve kraće?

- Poezija može da pomogne samo čitaocu koji je sposoban i spreman da misli svojom glavom. Prava poezija nikada ne deklamuje i ne docira. Njena najveća moć je u tome što čitaoca dovodi u stanje zapitanosti. Čovek današnjice je sa svih strana pritegnut pozivima na površnost i laku zabavu. Za to nisu potrebni dubinska pažnja, kritičko mišljenje, vitalnost unutrašnjeg sveta... Obraćanje poeziji je neka vrsta traganja za istinom, ali ne sa uverenjem da će istina biti pronađena u nekakvom stihu, lepoj pesničkoj slici ili ideji, nego ponajpre u uzvišenom stanju proslućivanja u koje dobra poezija gotovo uvek može da nas dovede.

* U naslovima celina nagrađene zbirke kao da se kriju poruke da gledamo, čitamo i stvaramo. Kako savremeni čovek odgovara na te zadatke?

- Odnos prema svetu gradimo tako što vanjske uticaje primimo, obradimo ih mišljenjem i osećanjima, a potom posredstvom tog krajnje ličnog iskustva nalazimo način da se u tom svetu odredimo. Čitanje dobre poezije u tom samoodređivanju može da donese veliku korist. Duboko verujem da je čovek koji čita vrednu literaturu, da ne govorimo samo o poeziji, spremniji za suočavanje sa životnim nevoljama. Nije isto gledati i videti, čitati i pročitati ili stvarati i stvoriti.

* Aktuelna je TV serija "Černobilj", a jednu pesmu ste posvetili sećanju na proleće 1986. Da li će "na mali ljupki svet udariti kiša biblijskih žaba" zahvaljujući našem sopstvenom nemaru?

- Godinama sam čitao razne tekstove o toj katastrofi. Gotovo opsednuto. Černobilj vidim kao metaforu za naš civilizacijski paradoks koji se ogleda u neskladu između našeg napretka u znanju i stagnacije na etičkom planu. Nezavisno od ideologija i društvenih uređenja, etički kompas naše civilizacije potpuno je nepouzdan. Priroda nas svaki dan svojim hirovima podseća koliko smo sitni i nemoćni. Ali čovek na te pretnje može da gleda sa prostim ljudskim strahom i poštovanjem prema silama planete. Ali na katastrofe koje izazovemo sami, gordošću, nemarom i zarad efemerne dobiti, možemo da gledamo samo sa istinskim osećanjem beznađa.

Pročitajte još - Aleksiću dodeljen "Vasko Popa"

* Vaše kolege su se ranijih decenija često žalile da je kultura centralizovana u Beogradu. Da li se nešto menja nabolje?

- To je tačno. Ali kod nas je nemoguće da bude drugačije. U Beogradu živi gotovo četvrtina stanovništva. Za decentralizovanu kulturu potrebno je imati i populacionu decentralizaciju. Za pisca to nije naročit problem. Pisanje je usamljenički posao. Ne bih stvarao bolje da živim u metropoli. Možda bih samo imao dinamičniji društveni život. Ali kod drugih umetnosti se centralizacija oseća izraženije. Ipak, da bi se uživalo u kulturnoj ponudi metropole, potrebno je da ljudi imaju solidan i organizovan život. Nažalost, nisam siguran da u Beogradu, kakav je danas, imamo većinu onih koji se takvim životnim uslovima mogu pohvaliti.

VELIKA ODGOVORNOST

* A Da li je poezija danas zanimljivija i potrebnija deci ili njihovim roditeljima?

- Gotovo da nema lepšeg prizora od roditelja koji čita svome detetu. Literaturu za decu pišem sa uverenjem da će jednako biti zanimljiva i korisna i deci i njihovim roditeljima. Pisac za decu ima veliku odgovornost, jer stvara nešto na čemu će svoje kriterijume za lepo i nadahnuto izgraditi oni koji tek ulaze u prostor čitalačkog iskustva.