NEZABORAVNA naša Koštana, operska diva Radmila Bakočević, bila je u svom Narodnom pozorištu i u petak na premijeri Konjovićevog remek-dela u režiji Juga Radivojevića, kada se u naslovnoj roli predstavila Mina Gligorić, a našla se u publici i sinoć - kada je zanosnu Ciganku oživeo drugi mladi sopran, Evgenija Jeremić.

- Svesno sam izbegla da idem na probe, gledala sam neke Jugove predstave i znam da je sjajan reditelj, ali "Koštana" je drugo, ne samo za mene, i htela sam da je vidim tek na premijeri. Evgeniju sam takođe želela da čujem, jer je to talentovano dete, koje je učilo od mojih studentkinja, te i kroz nju na neki način nastavlja da živi i proteže se škola mog profesora Nikole Cvejića - kaže primadona, koja je kao Koštana debitovala na kraju sezone 1959/'60. i pred današnje naše mlade soprane koji ulaze u ovu rolu postavila visoke zahteve.

- Daj bože da doživimo taj veliki povratak srpske opere, za koji predviđaju da je moguć sa "Koštanom". Sama sam, još kao Radmila Vasović, pevala u dosta domaćih opera, kao što su "Omer i Merima", "Pokondirena tikva", "Simonida", "Knez od Zete"... Trebalo bi da čuvamo velika nacionalna dela naših pisaca i kompozitora, a među njima svakako i operu "Koštana".

* "Koštana" u režiji Josipa Kulundžića pamti se i 60 godina od premijere, a raditi sa kompozitorom bila je jedna od privilegija?

- Petra Konjovića pamtim kao izuzetnog gospodina, koji je stalno bio prisutan na probama, pratio ceo tok nastanka predstave, radio sa mnom ton po ton, iako sam ranije savladala tu ulogu. Bogdan Babić bio je sjajan dirigent, izuzetno posvećen mladima, a i ceo ansambl je bio divan i vrlo kompaktan. Zahvaljujući ovoj predstavi, ja sam bila okružena sve samim velikanima, govorne segmente sam radila sa velikim čika Rašom, Plaovićem, koji me je učio kako da izgovaram tekst. On je želeo da ja zaigram i u dramskoj verziji "Koštane", ali tome se usprotivio moj profesor Cvejić, koji je želeo da se posvetim nekoj drugoj operskoj ulozi. Gordana Jevtović Minov bila je divna u toj drami, a gospođa Divna Đoković, koja je u Beču učila i pevanje, za mene je ostala vrhunska Koštana, glasom i stasom. Putovali smo sa tom operom, u Varšavi smo doživeli ovacije.

ČOČEČKA IGRA * ČIM se saznalo da se "Koštana" vraća na opersku scenu, javili ste se upravnici Ivani Vujić sa nekim sugestijama? - Da, u stvari, sam samo prenela davni predlog velikog Oskara Danona, koji je tvrdio da bi predstava bila efektnija ako bi se završila čuvenom Čočečkom igrom, uz Mitketov monolog i ispraćanje Koštane uz pesmu i igru, dakle, ono u čemu je dominirala. Međutim, Konjović je Danonov predlog tada izričito odbio, a i meni je sada rečeno isto, da žele da ispoštuju kompozitorovu zamisao. Inače, sada to igra balerina, a ja sam sama igrala ceo taj čoček, pripremao me je prvak baleta Rade Marković, koji je vodio folklor u "Krsmanoviću". Do danas ne znam da li bi, da je tada urađeno prema Danonovoj zamisli, predstava duže "živela" na repertoaru.

* Koliko ste "vranjanskog", Koštaninog, mogli "izvući" iz svog nasleđa, koliko vam je ovo Stankovićem jugom inspirisano delo, bilo blisko?

- Nisam sa juga, ali mi sve te narodne pesme i igre jesu bile i te kako poznate i bliske. I sama sam u srednjoj učiteljskoj školi u Užicu vodila folklor, a najlepše uspomene iz detinjstva nosim od babe i dede, ispod Ovčara. Tamo sam išla na prela i komišanja, znala sve pesme i igre, odmalena imala svoje jeleče i nošnju koje mi je baba napravila. Stric mi je vodio tamburaški orkestar, koji je takođe svirao na jednoj čistini, takozvanoj prljuši, dok se okolo igralo. Volela sam te nekadašnje narodne pesme, moja mama je izvanredno pevala, ali i oba brata - stariji Srećko "odustao" je od pevačke karijere na radiju i postao magistar šumarstva, a mlađi Dragan elektroinženjer. Samo sam se ja školovala muzički, iako je otac u početku smatrao da je za ćerku srednje obrazovanje dovoljno. Kasnije me je i on podržavao, i moj brat je tačno rekao da smo privilegovani jer smo imali divne roditelje. Do danas se pridržavam tri "tatina pravila": Prvo, nikada ne ignoriši potvrđene vrednosti jer sebe degradiraš. Drugo, mnogo je jednostavnije da se savladaš nego da se izvinjavaš, i treće, uzmi vode u usta i izbroj do 10 i sasvim ćeš drugu rečenicu izgovoriti.

* Počeli ste od nule, "samo" sa dobrim glasom - i vrlo brzo "osvojili" ozbiljan repertoar. Da li to znači da je to tada bilo drugačije, lakše?

- Kada sam došla na Akademiju nisam bila muzički pismena, počela sam iz početka. Vratili su me u srednju muzičku koju sam završila za dve, a potom i akademiju za dve godine. Došla sam školske 1951/'52,. a već 1953. nastupala. Mlađa Sabljić, Bogdan Babić i Anika Radošević, koja nas je učila pokretu, vodili su Operski studio. Kada sam 1955. stupila u ansambl Narodnog pozorišta, naša generacija "ušla" je među pevače koji su karijere počeli pre Drugog svetskog rata. Ja sam direktno "ulazila" u repertoar velike Mezetove, koja me je divno prihvatila, podržavala, čak smo imale i zajedničke koncerte, a isto je bilo, recimo, i sa Milkom Stojanović, koja je "ulazila" u repertoar Zikove. Prva sam došla ja, pa Breda, pa Zvonko, Živan i drugi, sjajna ekipa.


Beogradska opera bila je tada jedna od četiri vodeće kuće u Evropi, u Jugoslaviji je postojalo čak jedanaest opera, a danas ovde imamo samo Narodno pozorište i novosadski SNP. A mladi pevači moraju imati gde da pevaju da bi mogli pravilno da se razvijaju. Putovali smo po celoj Srbiji, po domovima kulture koji su pogašeni. Mnogo smo gostovali, na svim najvećim scenama Evrope, i zbog toga nam je bilo lakše - predstavljali bismo sebe kroz uloge na tim gostovanjima i tako dobijali inostrane angažmane, nismo morali da idemo na audicije.

Pročitajte još: Nagrada Radmili Bakočević

* I na zidu vašeg stana su svedočanstva o nezaboravnim vašim Normi i Toski, Dezdemoni i drugim velikim rolama u Skali, Metropolitenu... Koja vam je, posle svega, rola "najbliža srcu"?

- Ne volim da ističem podatke o broju otpevanih predstava i koncerata, jer uvek neko to shvati pogrešno. Sve ovo su ogromne, zahtevne i teške uloge, pa opet je meni najbliža Tatjana u "Onjeginu". Inače, samo "Onjegina" pevala sam na četiri jezika, na srpskom i ruskom, na nemačkom u Berlinu i na italijanskom u Torinu.

- Obožavam, naravno, i Italijane, ali ruska opera mi je posebno bliska. Obišla sam ceo Sovjetski Savez, pevala više puta u Boljšom teatru, a bila sam prva strankinja koja je tamo pevala Jaroslavnu u "Knezu Igoru".

- Otišla sam zvanično u penziju 2000, posle 45 godina, ali sam pevala i kasnije, recimo 2004. "Nabuko" sa istom ekipom sa kojom sam dve decenije pre toga pevala premijeru, u kojoj su bili i Nikola Mitić i Živan Saramandić.

* I to što ne volite da ističete impresivne brojke iz svoje karijere, dokazuje da sebe ne doživljavate kao divu, kako vas decenijama nazivaju?

- Da, zovu me divom, i uvek se neprijatno osetim kada tu "titulu" čujem uz svoje ime. Ja sam samo radila svoj posao posvećeno i najbolje što sam mogla. Van scene, uvek sam bila što i sve druge, supruga, majka i baka.