FILMSKA KRITIKA: Juriš, gospođice!

PRVI put prikazan na televiziji posle evropske premijere, koju je doživeo u Beogradu, na 43. Festu, uz prisustvo ruskog ministra kulture Vladimira Medinskog, film "Bataljon" Dimitrija Meshijeva predstavlja sve što "Matilda" Alekseja Učitelja nikada nije uspela da ostvari. Opisujući nedavno "Matildu" na ovim stranama posle njene televizijske premijere u nas, rekli smo da je ova "istorijska drama" od prvog do poslednjeg kadra izmišljena, uporno spinovana, bez ijednog uporišta u istorijskim činjenicama. U tom smislu film "Bataljon" je pravi antipod: to je istorijska drama solidno zasnovana na činjenicama, ali umetnička fikcija visoke kategorije, koja otvara zastrašujuću istorijsku perspektivu Rusije u sudbonosnim danima 1917. godine. Ministar Medinski (izborio se, inače, za pravo "Matilde" da bude normalno prikazana) - uz svoju glavnu funkciju i predsednik Ruskog vojnoistorijskog društva - nije krio da je bio veoma zadovoljan načinom na koji je predstvljen duh druge Velike smutnje u ruskoj istoriji, koju je izazvala Februarska revolucija. Sunovrat u ništavilo svega ruskog i pravoslavnog počeo je pod udarima smetenjaka Kerenskog, peterburških degenerika, gramzivih moskovskih trgovaca i posrnulog generalštaba (generali Aleksejev i Ruzski naterali su cara Nikolaja da običnom olovkom potpiše svoje "odrečenje"). A sve to je bilo samo uvod u propast Rusije.

PROČITAJTE JOŠ - FILMSKA KRITIKA: Duplo golo

Glavni greh Kerenskog bio je samoubistvo na koje je naterao rusku vojsku, skidajući epolete svim ruskim oficirima i uvodeći primat vojničkih sovjeta u komandovanju, što je dovelo do rasula jedne od najjačih armija na svetu za svega nekoliko meseci. Još ne uviđajući razmere svog kolosalnog zločina, Kerenski na početku ovog filma bulazni o nekoj protivofanzivi, a kada mu generali referišu o potpunoj demoralizaciji vojske, za koju je sam bio odgovoran, uvodi ženske "bataljone smrti" da bi podigao moral ruskom mužiku, koji je izgubio oca i gospodara i odbija da se dalje bori. Koristeći herojstvo i visoku moralnost ruske žene, Kerenski pokazuje Rusiji ovakav jedan bataljon usred Petrograda, nadomak fronta, koji se opasno približio prestonici. Tako "bataljon smrti" potporučnice Marije Bočkareve postaje "poslednja šansa" građanske Rusije u borbi sa neprijateljem i vlastitim demonima samouništenja, sastavljen od plemkinja i njihovih služavki, seljanki, gradskih mlekarica i operskih diva i uopšte jedne šarolike "ženske Rusije", koje nam Meshijev oslikava sa mnogo smisla i razumevanja. U jednom trenutku bila je to zbilja poslednja preostala snaga jedne ogromne zemlje, i same utemeljene na drevnom kultu Velike majke, koja je navikla da je zovu "matuškom" u najtežem času. Kad taj čas dođe počinje ovaj film, a završava se posle punih 120 minuta komandom Bočkareve "Juriš, gospođice!", sa kojom ove žene odlaze u večnost.

Božidar Zečević / Foto Z.J. Mačak

Ne, nije ironija, nego veliki izazov za reditelja Meshijeva i producenta Fjodora Bondarčuka (sina velikog Sergeja), kao i nosioca glavne uloge u filmu ("grofice Tatiščeve"), Mariju Koževnikovu, jednu od najpopularnijih ruskih glumica, inače i poslanicu u ruskoj Dumi. Film je zamišljen kao patriotski, i upravo zato se našao na velikim iskušenjima umetničke naravi. Kako da priča o čvrstoj moralnoj vertikali ruske žene, sposobne da se brani muškim oružjem nekad i bolje od svog muškarca, kao što je ovde slučaj, ni u jednom trenutku ne ispadne patetična propoved, nego životni zapis o jednom pokolenju Ruskinja koje su imale snage da se odupru spoljnom i unutrašnjem neprijatelju? Ogromna popularnost koju je film doživeo odgovor je na ovaj izazov, ali su to i četiri "Zlatna orla" (ruske godišnje filmske nagrade), najviša priznanja u Mumbaju, Honoluluu i drugde, pre svega milionskog ruskog gledališta, žednog prave istine o svojoj prošlosti.

PROČITAJTE JOŠ - FILMSKA KRITIKA: Na čijoj je strani istorija?