DOK pišemo ovu kritiku, već je objavljeno da će Vida Ognjenović, za tekst drame "Kozocid", primiti svoju treću Sterijinu nagradu za savremeni dramski tekst napisan na srpskom jeziku (prethodna dva nagrađena su bila "Kako zasmejati gospodara" i "Jegorov put").

Mlada partizanska vlast je došla na jednu od prokazanih "spasonosnih" ideja, da u vrletnoj Crnoj Gori sve koze moraju da se unište, jer brste šumu i usporavaju vrtoglavi napredak nove države. Vida Ognjenović piše, ubojito, kao obično, čistu političku dramu, na antičkim osnovama tačne crvene linije, koja deli moral od korupcije, život od ispraznih, precenjenih, politikantskih ideja. Žrtve su, jasno je, neminovne. Među narodom je panika, jer, objektivno, to znači smrt od gladi na tankom sloju zemlje na kamenu, gde šume, zasigurno, neće biti. Gorko zvuči sledeća "velika" ideja Predsednika (odličan Mišo Obradović), da će i Skadarsko jezero isušiti, da se dobije plodna zemlja! Kada u selo, zlopateći se u putu, dospe profesor Raško Marić (Sterijinom nagradom za glumu, za ovu ulogu nagrađen izvrsni Igor Đorđević), "kozolog", veterinar, naučnik koji se odlično razume u svet domaćih životinja, predloži, u istom tonu, da se, bolje je, isuši Jadransko more, da se plodna ravnica proširi! ... Na ovoj dihotomiji tragedije i komike, potpuno nespojivoj, da se ne događa nama i ovde, Vida Ognjenović gradi paradoks naroda i vlasti, života, sa njegovim uslovnostima i politikantstva, koje stoji na koristi, sumanutim idejama i beskrupuloznosti za žrtve tih poteza.

PROČITAJTE JOŠ - POZORIŠNA KRITIKA: Ko to tamo kvari priču?

Profesor Marić, u muci da spase koze, koje znače život, i sam uvučen u apsurd i hičkokovsko "plinsko svetlo", nudi spasonosnu ideju, da se na koze navuku ovčije kože, pa se dobije izvesni "ovcokoz"... Tako i bi. Nikad nije bilo da nekakao nije bilo (Krleža), pa tako pretekoše (koze), pretekosmo (naši preci), da živimo i danas u tom apsurdu... Da nije tužno, slatko bismo se nasmejali.

Kao reditelj, Vida Ognjenović daje čvrst okvir svojim glumcima, pišući im likove od kojih svaki ima sopstvenu biografiju i "pamet". Na strani "naroda", ona diriguje ovim "smaknućem pameti" na distanciran, odmeren i prostudiran način, držeći uporno poetsku liniju nad banalnim i grotesknim, koja pokaže, na kraju, kroz lik profesora Marića, da je dobar prosede ili poezija, ili nije ništa! Kozji mesija postaje junak ove umalo tragedije, a Igor Đorđević, spontano, organski, genijalno (zašto ne reći) - prevodi nas u umetnost, iz dokumentarnog žanra.

U svedenom prostoru Geroslava Zarića (Sterijina nagrada za scenografiju), bele kocke, kao kamenje, i na njima koza, kostim Ljiljane Dragović, muziku Zorana Erića i učešće kolektivno, a pojedinačno oslikanih likova, koje slikovito tumače, pre svega, narator Božo (Dejan Đonović), koji nam tačno "odaje" ko je ko, po njegovom dosijeu (naš mučeni Asanž),a onda i Dubravka Drakić, Ivana Mrvaljević, Omar Bajramspahić, Simo Trebješanin, Stevan Radusinović, Miloš Pejović, Pavle Popović, Željko Radunović...

U nakaznom eksperimentu vlasti, mi više nismo onaj časni narod, koji pokušava da razume, pa i da se pobuni. Mi smo na "smicanje" osuđene koze, koje čekaju svog profesora Marića.