DNEVNIK ZABLUDA: Politika i arhitektura

Odgovarajući na primedbe Odeljenja jezika i književnosti SANU i predsednika Akademije arhitekture Srbije povodom gradnje žičare na Kalemegdanu, zamenik gradonačelnika Beograda nedavno je kritikovao ove dve institucije. Nije se složio sa tvrdnjama iz SANU, a Akademiju arhitekture Srbije opisao je kao "nevladinu organizaciju jednog čoveka koji je nesrećan što nije ušao u Akademiju, pa je sebi dodelio da bude privatni akademik". Ali šta ovaj stav prvog čoveka Beograda govori o stanju arhitekture u Srbiji?

Ne iznenađuje što se problemima arhitekture i zaštite nasleđa bave književnici SANU, dok Odeljenje likovne i muzičke umetnosti, kojem pripada arhitektura, ćuti. Jer, u SANU su arhitekte neopravdano zapostavljene. Među ukupno četiri akademika, samo su dvojica istaknuti srpski stvaraoci, treći, dopisni član je anoniman, a inostrani član je Austrijanac koga arhitektura u Srbiji malo zanima. Za razliku od SANU, Akademija arhitekture Srbije u članstvu ima trideset eminentnih arhitekata, uključujući i trojicu članova SANU, a među njima preovlađuju univerzitetski profesori, zbog čega apsolutno ne stoji kvalifikacija gradskog čelnika da se tu radi o "nevladinoj organizaciji pojedinca koji voli da sebe naziva akademikom". Međutim, kakve su veze beogradskih političara i ovog strukovnog udruženja građana?

Pročitajte još - DNEVNIK ZABLUDA: Nepoštovanje umesto pijeteta

I pored vrhunskih arhitekata koji su oblikovali izgled savremenog Beograda, u Akademiji arhitekture Srbije ima i onih koji nikada nisu bilo šta sagradili, niti se dublje razumeju u građevinarstvo. Ali ima i onih nekadašnjih predstavnika i učesnika u projektima gradskih vlasti. Iz krugova Akademije arhitekture Srbije potekao je i član žirija na konkursu za Beogradsku filharmoniju, gde je nagrada dodeljena autorski upitnom arhitektonskom rešenju, da bi se pritom postavilo pitanje: "Da li je sve bilo paravan za izgradnju šume solitera u zaštićenom području kulturnog nasleđa, Bloku 13?" Akademija arhitekture Srbije imala je svog predstavnika i u komisiji Ministarstva kulture, igrajući nametnutu ulogu u oduzimanju reprezentativnosti jedinom nezavisnom strukovnom udruženju arhitekata da bi ono bilo preusmereno drugom, režimu bliskom, zbog čega su mnogi arhitekti samostalni umetnici ostali bez zdravstvenog osiguranja, u redovima Biroa za zapošljavanje. Ali ova institucija je prešla svaku meru kada je počela da ugrožava projekat turističke gondole na Kalemegdanu.

Arhitektura je veran odraz politike, a neki arhitekti su njene puke sluge. Jer, bez ispunjavanja želja vlastodržaca, nema građenja. Po principu "pristao sam, biću sve što hoće", u srpskoj arhitekturi nema toliko lošeg i nemoralnog zadatka kojeg se za novac neće latiti i najugledniji arhitekta. Na surovom tržištu politike, arhitekti su potrošna roba manipulatora. Kada su potrebni oni su tu, a kada nisu - nestaju.