Dragan Marinković: Za mene publika ima važnu reč

FILM "Pijavice", reditelja Dragana Marinkovića, snimljen po istoimenom romanu Davida Albaharija, nedavno je s velikim uspehom završio svoj "pohod" na tri važna festivala u Americi, na kojima je dobio visoka priznanja. Na 19. festivalu „Beverli Hils“ u Los Anđelesu, desetočlani žiri proglasio je Marinkovićevo ostvarenje najboljim igranim filmom. Na 52. festivalu u Hjustonu (jedan od najstarijih u Americi, gde su svoje prve nagrade dobili danas legendarni reditelji, poput Spilberga, Lukasa...), "Pijavice" su osvojile dve nagrade - Platinum Remi Award za najbolji film i Gold Remi Award "Boris Gortinski" za snimateljski rad. Na festivalu u Floridi, za lik glavnog junaka u ovom filmu Nikola Đuričko je nominovan za najboljeg glumca.

- Nagrade imaju svoj značaj, ali samo ako ih dodeljuju stručni ljudi, koji na filmu iza sebe imaju ozbiljne rezultate. To, nažalost, nije čest slučaj - ističe Marinković, za "Novosti". - Pored toga, smatram da su nagrade "potrebnije" mlađim ljudima koji su na početku karijere, kao neka vrsta podstreka, nade. Za mene su, recimo, važni razgovori sa publikom, jer mogu da budu veoma interesantni. Uvek se iznenadim, naravno pozitivno, kada čujem neka izvanredna, ponekad čudna zapažanja gledalaca o filmu, jer vam oni otkriju neke paralele, odnose, povuku neočekivane digresije koje, često, niste imali u vidu dok ste radili.

* Da li su "Pijavice" najuspešniji igrani film u vašoj karijeri, posle "Bumeranga" koji je prikazan na više od 30 svetskih festivala?

- Veoma sam vezan za film "Vizantijsko plavo", koji je snimljen u jednom izuzetno teškom vremenu, 1993, u vreme sankcija prema Srbiji. U okviru njih bila je i kultura, tako da su projekcije naših filmova, koje su bile po Evropi, organizovane vaninstitucionalno, mada su njima prisustvovala poznata imena iz evropskog kulturnog života. Filmu "Vizantijsko plavo", po istoimenom delu Milorada Pavića, praktično je sprečeno da bude oficijelno prikazivan u svetu.

Pročitajte još - Pijavice naših života su svuda oko nas

* Glavni Albaharijev junak je politički "nepodobni" pisac, zašto je intelektualac koga režim pokušava da disciplinuje večno aktuelna tema i za film?

- Intelektualci obično imaju kritički stav prema vlasti, i to mi deluje logično. Razlika je samo u tome što ga neki ispoljavaju otvoreno, javno, a drugi imaju svoj introvertni stav, smatrajući da je to dovoljno. Kada režim pokušava da ih disciplinuje, kako kažete, ja mislim da režim greši. Tako to postaje interesantno i za film, i za literaturu.

„Pijavice“

* Osnovna tema kojom se bavite u ovom ljubavno-političkom trileru su ljudi "pijavice", među kojima su čak i nama bliske osobe. Kada paranoja postaje stvarnost, a kada stvarnost postaje paranoja?

- U filmu, svi likovi rade za neke službe, nije bitno koje. Loše se osećam kada u nekim prilikama ljudi počnu da me ispituju u stilu: "Šta si radio juče?", "Gde si bio?", "S kim si se video...?" Kada sam počeo da razmišljam o tome, postavljao sam sebi pitanje da li preuveličavam, preterujem. Moguće da sve to nije bitno, ali hteo sam, ne kao osnovnu stvar, da navedem gledaoce da i sami pogledaju svoju okolinu, da se upitaju i da razmišljaju o okruženju u kome se nalaze. Da li je to stvarnost, ili paranoja, ne znam. Dajem prednost prvom, pogotovu posle razgovara sa gledaocima.

* U filmu postoji prkos pojedinca, a s druge strane su strah, predrasude, licemerje i korumpiranost, koji nekako uvek dolaze kolektivno, ali se odgovor na odnos ličnog i kolektivnog ne zna ni na samom kraju filma. Zašto?

- Uvek sam u životu davao prednost pojedincu, i to moje mišljenje ostaje nepromenjeno. Šta je logičnije nego da se borite za svoju nezavisnost, slobodu, ma kako se ona definisala, ili praktično ispoljavala. Hrabrost koju ispoljava pojedinac, veoma često ugrožava strah, bio on objektivan ili ne, ali on često egzistira, jer smo ipak prinuđeni da živimo u nekom društvu. Setite se samo Hesea i njegovih dilema. O licemerju i korupciji neka priča neko drugi.

* Koliko je i danas za mnoge ljude i umetnike sloboda najviši ideal?

- Umetnik bi, u principu, morao da bude slobodan. Ako ste zavisni, prvenstveno od neke politike ili kapitala, stvaranje će biti ograničeno, da ne kažem ozbiljno ugroženo. Ovo se odnosi na ličnu slobodu. Drugo je univerzalna borba za slobodu, ali ja ne mislim da su tu umetnici najbitniji.