PISAC Velimir Stojanović (1940-1984) svoju sada već kultnu tragikomediju "Voćni dan" nazvao je i "Apstinencijalni sindrom", pa je odmah jasno o kakvoj se restrikciji radi u novoj predstavi Knjaževsko-srpskog teatra u Kragujevcu. Grupa gubitnika čami u lokalnom bifeu, bez utehe, koja je svima nadohvat ruke - alkoholne izmaglice, koja svet (nakratko) čini lepšim.

Na pola puta između mitskog prostora Simovićevog "Čuda u Šarganu" i "iskošenih" farsi Aleksandra Popovića, reditelj Dragan Jakovljević se svesno opredelio da vazda subverzivni Stojanovićev tekst (dosta igran i ekranizovan) podredi studiji urušavanja "ljudskog bića" (Kovačević), izazvanog različitim udarcima zlehude sudbine, svima ovdašnjima dobro znane. Nedovoljno diferencirana biografija svakog od "karaktera" je ovu vrlo slikovitu predstavu učinila uopštenijom nego što bi bila da su moralne i životne protuve pokazale tačniji motiv za svoje posrnuće. Stavljeni u istu dijagnozu, tumači su više pokazali svoje umeće da vladaju teškim zanatom persiflaže nego što su uspeli da "odbrane" svoj lik, takav kakvog ga zatičemo tog dana preteške apstinencije od alkohola.

Vrlo vešt dramski pisac Velimir Stojanović (poznat i po drami "Nije čovek dok ne umre") podmetnuo je u neobavezni svet ljudi van moralnih normi vrlo ozbiljne karakteristike društva, koje ničije zasluge ne pamti, kao i prokazanu malodušnost našeg čoveka, čim naiđe na tešku prepreku.

PROČITAJTE JOŠ - POZORIŠNA KRITIKA: Ko to tamo kvari priču?

U tome je najuspešnija bila jedina "dama", među kafanskim polusvetom, Janja (Isidora Rajković), čija "moralna vertikala", koja polako postaje horizontala, ima ljudsko lice, empatiju i neku, kod drugih ugaslu strast za životom, sve dok se ne pojavi politički i društveno ostvaren čovek, Ante Portas (Ivan Vidosavljević), nakazniji od svih, da rasturi društvo. Sam izbor imena likova - Živo Biće (Zdravko Maletić), Pile (Nikola Milojević), Lala (Dragan Stokić), Neznani Junak (Nenad Vulević), pa i Ante Portas, osim što daje familijaran ton kafanskim klupoderima, donosi i biblijsku veličinu u njihove poništene živote. Osim Isidore Rajković, sa tačnom merom i unutrašnjim pokrićem najbolje se nosio Dragan Stokić, čiji Lala ima nešto antologijsko, svojstveno ovom narodu: dušu i upornost u posrtanju.

PROČITAJTE JOŠ - POZORIŠNA KRITIKA: Seksualne frustracije

U prisustvu živog šarana u akvarijumu (sa jasnom asocijacijom na "Mrešćenje šarana"), Dragan Jakovljević je, u žanru za koji je majstor, društvenoj tragi-farsi, još jednom pokazao naličje i naših današnjih nevolja. Možda će se, svojim trajanjem, predstava "opustiti", pa će akteri, iz izvesnog grča, da se predstave, kada već nemaju psihologiju, zakopati u sebe same, jer svega toga ima i tamo. Zasigurno.