U TRENUTKU kad je postao Ljuba Vrapče 1969, u Mihajlovićevom delu "Kad su cvetale tikve" (režija Boro Drašković) na sceni Jugoslovenskog dramskog, Miša Janketić je po mnogo čemu mogao da se poistoveti sa sudbinom glavnog junaka.

- Obojica smo bili časni, neprikosnoveni, lepi i snažni. Nikome od nas iz ansambla, ni na kraj pameti nije bilo da će se shvatiti kao politička predstava. Ali, odjednom je načeta, probušena ta tema Golog otoka u glavama političara. I predstavljala je opasnost! Nikada, u istoriji JDP, nije se sastavila takva ekipa: sjajan reditelj, pisac, ansambl. Hugo Klajn je rekao da je to najbolja predstava koju je ikada gledao - otkrio nam je u jednom razgovoru Miša Janketić.

Zabrana predstave zauvek je utisnula žig na privatne i profesionalne živote njenih tvoraca, a mladi glumac na početku karijere čak je razmišljao da zauvek napusti svoju profesiju.

- Ništa mi nije preostalo nego da demonstrativno izađem iz Saveza komunista, krenem u moja brda s mišlju da se nikada ne vratim ni pozorištu ni glumi. Izdržao sam devet meseci.

Na konstataciju da život ponekad usmerava čisti sticaj okolnosti, tog jula 2003. godine (povodom povratka "Tikava" na scenu Beogradskog dramskog pozorišta), Janketić nam je rekao:

- Ma, usmerava ga jedan trenutak! Ako nagaziš na oblutak može da ti se promeni život. Nisam fatalista, ali u to verujem. Sve što mi se u životu do sada dešavalo nije bilo produkt moje inteligencije. Jeste malo mog talenta. Ipak, pustio sam da sve ide svojim tokom... Da nije bilo zabrane "Tikava" danas bi se pozorište bavilo mnogo vrednijim i korisnijim stvarima. Ne znam da li su to učinile "Tikve", "Kape dole", "Golubnjača" ili "Kolubarska bitka" - ali se odrazilo na teatar.

Pročitajte još: HEROJ SCENE I ŽIVOTA: Sa 12 godina imao pozorišnu trupu

U godinama koje su se smenjivale na početku njegove karijere, Miša je imao pune ruke posla. Išao je iz lika u lik, iz kostima u kostim. Postajao Osvald, Barin, Stole Apaš, Alesandro Mediči, Gavrilović, Jevrem Prokić.

- Kad sam bio mlad, igrao sam jake mladiće. Kad sam malo okoštao, "dohvatio" sam se heroja. Kad sam se izveštio i počeo malo da se mrštim i boram, igrao sam karakterne uloge - "slagao" je junake i epohe, u nekom od razgovora, popularni glumac. - Zatim sam dobijao velike glavne uloge. Kad sam sazreo počeo sam da igram istorijske ličnosti poput Miloša Obrenovića, Živojina Mišića, Josipa Broza Tita, Staljina. Glumiti njih je kao završiti još jedan fakultet, jer za takve uloge na mom stolu su "osvanule" biblioteke koje sam morao da pročitam. Sada igram očeve, dede, penzionere. Još samo da počnem da igram babe i ja sam završio svoju glumačku karijeru!

KRALj NIKOLA

- PONAJVIŠE me je izmučila uloga kralja Nikole, jer je rađena na Cetinju u autentičnom kostimu i scenografiji. Sedeo sam u fotelji u kojoj je on sedeo, pio čaj iz šoljice iz koje je on pio. Imao sam u ruci njegovu sablju, držao njegov revolver. Obe ruke su mi počivale na naslonu stolica gde su počivale i njegove. To je bilo nešto mnogo više od uloge, mogućnost da čovek za trenutak bude neko drugi.