BESKRAJNO dugim aplauzom punim ljubavi i poštovanja, na nogama i uz povike "bravo", juče je sa velike scene Jugoslovenskog dramskog ispraćen prvi među glumačkim prvacima - Mihailo Miša Janketić.

Direktorka kuće Tamara Vučković podsetila je da je u ovaj teatar stupio davne 1961. u "Ričardu Trećem", a poslednji put premijerno zaigrao u aprilu ove godine u "Kralju Betajnove".

- Danas je srpsko pozorište u crnini. Napustio nas je Miša Janketić - obratila se kolegama i prijateljima na komemorativnom skupu Vida Ognjenović. - Jednostavan, drag, nasmejan, reklo bi se običan čovek iz susedstva. A u njemu velikan mašte, stotine različitih ličnosti, britka inteligencija i sjajno pamćenje u kome se nastanila biblioteka pesama i monologa. Umeo je da uzvitla gledalište do razigranosti ili da začara do potpune tišine. Bio je glumac jarbol u svakoj podeli. Miša više neće iza zavese stajati i čekati svetlo, niti u salonu osluškivati poziv inspicijenta. Sve je prošlo...

Ognjenovićeva je rekla da ovaj bravurozni umetnik "nikada nije izašao na isti način, na scenu dva puta, kao i da je njegovo majstorstvo bilo izvorno: i hod, i držanje, i glas, menjao je iz uloge u ulogu. A kad nije gradio ulogu, zidao je kuću", podsetila je rediteljka na njegovu veliku ljubav prema crnogorskom zavičaju i Tomaševu.


Pročitajte još: "NOVOSTI" U TOMAŠEVU: Ode naš dobri Mišo


Da je bio najnagrađivaniji glumac među kolegama, istakao je Voja Brajović, dodajući da su za Mišu, bez sumnje, najveća priznanja bili supruga Svjetlana, sinovi Radomir i Marko, kćeri Iva i Milica:

- Zlatan Dorić je rekao da je Miša doživljavao svaku ulogu kao Sizif teret. Gurao bi ga do vrha, da bi na kraju od njega postao dragi kamen. Takva je bila i njegova poslednja uloga. U seriji Miše Radivojevića bio je dijamant.



foto N.Skenderija

Branka Petrić je rekla da se već 1966. godine u predstavi "Svi moji sinovi" videlo da će njegova karijera biti blistava, a da je s "Prljavim rukama" počeo da plovi punim jedrima:

- "Ova zavesa skriva bedu skuplju od zlata, vek sažet u dva sata, beskraj u deset kvadrata", napisao je Ljuba Simović. U neko beskrajno pozorište otišao je Miša. Mislim da je divno iskoristio svoje postojanje. Tako umetnički, porodično, hedonistički, ljubavno...




Antonio Ahel/ATAImages

- Glumački bard bio je velikan još od mladosti. Obrazovan, inteligentan. Znao je sve, a to nije pokazivao - kazao je Jagoš Marković, i dodao:

- Bio je vojskovođa među glumcima. Od kog je materijala sazdan kad je mogao sve da iznese, za šta se držao? Odigrao je repertoar bar za tri evropska glumca. Hvala mu, što me je naučio da spreman dođem na probu, da kao reditelj moram preuzeti odgovornost, da smo pozorišna vojska u kojoj bez discipline nema nade ni za koga. Ceo njegov život bio je podvig. I kao što bi u "Hamletu" rekao Horacio, "ostalo je ćutanje", danas za Mišu kažem: "Ostalo je divljenje".

Da je bio vojnik svoje profesije, istakao je i Dušan Kovačević, i to sa stavom da se čovek ne predaje bez velikog rada i dostojanstvene borbe. "Dok smo ga gledali, bar za trenutak smo mislili da je svet uzvišeniji i bolji", rekao je pisac.



foto N.Skenderija

- Već na prvim probama odigrao bi scenu "iz prve", zahvalio se i pitao: "Mogu li sada da idem?" Njegova brzina pretvaranja literature u goli, nepatvoreni život, bila je zbunjujuća - reči su Egona Savina. - Imao je posebni, starovremenski dar pripovedanja. Što god da je pričao, unapred smo znali da ga vredi slušati. Umeo je da oseti suštinu, izdvoji ono bitno. Govorio je zvonko, u čistim tonovima. Mogao je da bude i pisac, ali je svoj život zavetovao pozorištu i sve pretvarao u magiju igre.

Za svaki zajednički munut na sceni, setu, u bifeu, juče se velikanu našeg glumišta, toplo i neposredno, zahvalio Vojin Ćetković:

- Gaga mi je jednom rekao u poverenju: "Miša je vitez..." Ti si, Mišo, bio jedini veliki glumac koji je dolazio da gleda nas mlade, jer si verovao da i od mladih nešto može da se nauči. Hvala ti što si me učio i da ništa nije pogrešno ako služi pravom cilju. Putuj, kneže. Vidimo se, prijatelju - ako budem zaslužio tvoje društvo.

IGRAO SE POZORIŠTA

U PREPUNOJ sali pozorišta, na kraju skupa, sa ekrana su se čule i Mišine reči, u koje je stalo sve što je mislio o sebi i svojoj umetnosti:

- Neko voli preferans, neko košarku, a ja najviše volim da se igram pozorišta.