Arhitektura se uvek razvijala pod uticajem politike i aktuelnih društvenih kretanja. Neposredno vezana za politički milje, ona nikada nije služila isključivo zadovoljenju osnovnih potreba za uređenim prostorom, već je i sredstvo izražavanja moći političke elite. U Srbiji, arhitekturu su uvek pratile nesuglasice, ograničenja, besmisleni kompromisi, odsustvo realnosti. Domaći vladari upotrebljavali su je da pokažu političku snagu i učvrste svoje nerealne ambicije. U tome su pravili krupne, nepopravljive greške.


Nakon što je 1936. izgradio Berlinski olimpijski stadion - čudo retrogradne estetike Trećeg rajha - nacistički arhitekta Verner Marh pozvan je u Beograd da na Kalemegdanu podigne srpski mamutski Panteon sa Olimpijskim kompleksom ispod gradske tvrđave. Realizaciju ovog političkog projekta osujetili su predstavnici Kluba arhitekata iz Beograda na čelu sa arhitektom Brankom Maksimovićem. Tada je čuveni arhitekta Novosadske banovine Dragiša Brašovan isključen iz strukovnih događanja, samo zato što je podržao ovo Marhovo rešenje. Posle rata, država je i dalje uticala na likovne umetnosti i arhitekturu, a pod patronatom Partije razvijen je stil socijalističkog realizma. Umesto nacističkih, na delu su bili sovjetski estetski uzori u kojima je veličana uloga socijalističke revolucije i Komunističke partije. Tadašnji socijalistički realizam sastojao se u sveopštem nekritičkom, neselektivnom divljenju prema svemu onom što je dolazilo iz SSSR-a.

Pročitajte još - DNEVNIK ZABLUDA: Politika zaborava

I danas savremenu srpsku arhitekturu karakterišu dirigovana estetika državne elite, projekti diktirani po ukusu političara ignoranata, investitorski urbanizam koji isključivo udovoljava potrebama kapitala. Kao u posleratnoj fazi socrealizma, razvijena je u Srbiji pseudoarhitektura novog stila kapitalističkog realizma, lažnog estetizma koji neuspelo imitira uzore preterano bogatih društava, u kojima međutim i dalje vladaju feudalni zakoni. U stanju katatonije, srpskom arhitekturom haraju neznanje, sila, bezakonje, nebriga za humanost prostora, estetika kiča, ekološka i etička erozija. Projektima sa lažnim sjajem domaćem puku servira se bolivudska slika "dolče vita elite" koju siromašnima i robovima u pelenama za fabričkim mašinama serviraju pripadnici ružičastog sveta. Savremena arhitektura u Srbiji ostala je bez arhitekata, ona je samodovoljna, apstraktna bajka o lažnom društvenom progresu preneta iz sveta glamura u simbole moći Zapada: gigantske tržne centre i apartmane u nehumanim kulama građenim "ni na nebu ni na zemlji". Gutajući domaće tržište, arhitektura dirigovanog estetizma gomila sirove replike odavno promašenog kapitalističkog realizma, a bezobzirne inostrane arhitekte služe u Srbiji da zadovolje glad opskurnih biznismena i bolesne ambicije domaćih političara u igri u kojoj se rasipa novac osiromašenog naroda.