Snažan, lep ćutljivko. Pridavao je rečima suviše veliki značaj i malo govorio: a i što bi rekao uvek je bilo slikovito i predstavljalo stav. Po Batinom i Mićinom mišljenju i Vojinoj, Žikinoj i Dejanovoj argumentaciji, Petar je bio najbolji crtač u generaciji. Zaneo nas je snažnim realizmom, sadržajnošću svojih portreta, pejzaža i mrtvih priroda, nečim što se tada među nama nazivalo "slikarskim poštenjem", koje, naravno, nije bilo samo građansko. Izdašni u glasnim pohvalama Bati i Mići međusobno smo šaputali da je Petar darovitiji od njih. Drugovali smo dok nije otišao u Pariz, tu neizbežnu, možda za njega i nepotrebnu stvaralačku avanturu. I on se tamo, kao i svi, zaletao u avangarde, tašizam, svoju apstrakciju, pa opet svoju figuraciju, postigao značajne uspehe u slikarskom Parizu, naslikao jedinstvene prizore policijskog nasilja u studentskoj pobuni 1968. godine, možda poslednjih barikada u Evropi dvadesetog veka.


***

Malo je prijateljstava koja nadžive trajanje pokretačkih ideja, stvorenih grupa i časopisa koji su okupljali istomišljenike, uslovljavali druženja, konfrontacije. Sa entropijom idejnog i estetičkog istomišljeništva i delovanja hlade se i raspadaju prijateljstva zasnovana na tim osnovama.

Takve sudbine imala su i naša prijateljstva. Petar Omčikus i Pavle Ivić bili su ljudi koji su imali snagu i svojstva za najtrajnija prijateljstva. U njihovim karakterima bilo je snage za podnošenje i razumevanje tuđih mana.

Nekadašnji siminovci i članovi "zadarske grupe", istovremeno su, kao bračni parovi i prijatelji, otišli u Pariz, neki i sa pikasovskim ambicijama. Petar Omčikus i Kosa Bokšan, Bata Mihajlović i Ljubinka Jovanović, Mića Popović i Vera Božičković - bliski prijatelji u Beogradu, tamo u Parizu, u muci opstajanja i uspevanja, izgubili su svoje slikarsko bratstvo. Kada bismo se Žika, Mihiz i ja raspitivali kod njih, kad bi navratili u Beograd, svi su skrivali činioce i krivce poraza tih prijateljstava. Skrupulozno i škrto su govorili jedan od drugom, a najskrupulozniji prema svojim bivšim prijateljima bio je Petar Omčikus. On je bio čovek s najmanje zavisti prema uspešnijem od sebe na pariskoj likovnoj pijaci, ali s najviše razumevanja za manje uspešne od sebe. Petar je velikodušan, plemenit i otmen čovek. Ako nekog i nešto grdi, on to čini obzirno i samo iz načelnih, stvaralačkih i moralnih razloga. Svoje slikarsko pečalbarstvo i molovanje za goli život nije skrivao i nije ga se stideo; nije ga ni patetizovao, sve što ga je snalazilo u Parizu i svetu smatrao je prirodnim, onim što pripada ljudima posvećenim likovnoj umetnosti. U toj dostojanstvenoj skromnosti, Kosa Bokšan mu je bila verna drugarica. Mi, njihovi prijatelji u Beogradu, strepeli smo za sve naše siminovce, a najviše za ćutljivog Petra i Kosu, i silno se radovali njihovim dolascima u Beograd na putu za Korčulu, gde su svili svoje novo gnezdo. Petar je zaljubljenik u more. I na tom "korčulovanju" Kosa ga je pratila, ali je u slikanju išla svojim putem; htela je da bude svoja i u tome je uspela. Ona se nije, kao Vera Božičković, izuzetno darovita, mirila s tim da bude supruga slavnog muža; Kosa je žudela za svojom slikom i svojom aurom i uspela je da ostane Kosa Bokšan. Danas su njih dvoje naglašeno različite likovne ličnosti, a zbližavaju ih likovna snaga, monaška posvećenost slikarstvu i nepristajanje na ovovremeni konformizam. Buržoaski i elitistički, snobovski i salonski duh i stil Grada svetlosti nije ošamutio Petra Omčikusa i Kosu Bokšan. U istorijskoj krizi i nacionalnoj tragediji srpskog naroda, Petar i Kosa su hrabro i dosledno stali uz svoj narod, trpeći njegovo stradanje i satanizovanje.


***

Petru Omčikusu i Kosi Bokšan ništa nije poklonjeno od ljudi i okolnosti. Sve što su stvorili - delo i ugled, i sve što imaju - preskroman stan i atelje u Parizu, kuću u Veloj Luci, stvorili su darom, krvopilnim radom, trpnjom. Nasuprot nekim srpskim "Parizlijama" koji su se salonizovali i elitizovali, Petar i Kosa su vodili i vode radan, naporan, odgovoran život, svagda budni i delatni za sve što je patriotski i humanistično. Ali oni patriotizam nisu pretvorili u svoj "marketing", nose ga i izražavaju kao ljusku dužnost, svesni gde im je i šta im je koren i duše i slike.

Samosvojsnost je temelj Petrovog likovnog identiteta. I kada je prihvatio i sledio neke pravce i mene moderne umetnosti, Petar Omčkkus nije bio ni epigon, ni eklektik, kada je slikao "zadarski", ekspresionistički, enformelno, figurativno, fantastično-realistički, uvek je motive i teme stvarnosti prevodio u svoju likovnu, fikcijsku realnost, a likovne poetike i postupke koji su ga inspirisali preobražavao u svoju, omčikusovsku poetiku, u svoj izraz. Omčikus je u svim periodima svog stvaralaštva ličio na sebe, onog prethodnog; On se kičicom i bojom nije poricao. U središtu njegovog tematskog sveta, od prve slike - autoportreta, pa do prizora mase, sudara ljudi i sile pod šlemovima, prizora u berbernicama, na plažama, najava ekološke kataklizme, bogate serije portreta - nalazi se čovek, najčešće dramatično i tragički viđen. Njegov likovni opus je raznovrstan, ali estetski ipak jedinstven. Kolorit je bogat, ekspresivan, dramatičan. Svaki pokret je silovit. U portretima on slika karakter, a ne morfološki lik. U ljudskom liku i ličnosti vidi ono što je najkarakterističnije, Petar slika svoj doživljaj i svoju ideju o čoveku. Njegovi likovi nisu lepi; oni licem iskazuju svoj unutrašnji sadržaj. Petar, rekao bih, slika ontološki sadržaj svojih modela, mahom prijatelja.

(Izdavač "Službeni glasnik")