Nepostojeća zemlja

U izdanju "Samizdata" krajem prošle godine pojavila se vredna, neobična, originalna, poučna, poštena i povrh svega čitljiva knjiga. Teško joj je odrediti žanr. Može se tretirati kao putopis, kao istorijski rukopis, kao politička tematika, kao uspela mešavina više žanrova koji, kao finalni proizvod, daju jedno vredno svedočanstvo o novijim zbivanjima na prostoru bivše zajedničke države. Tamara Đermanović, autor knjige, ispričala je priču o putovanju kroz svoju bivšu zemlju. Iz nje je, u Barselonu, otišla 1991. kada je još bila jedinstvena, a kada je za potrebe svoje originalne knjige 2008. proputovala sve bivše republike i pokrajine morala je da obiđe sedam država, računajući kao državu i samoproglašeno Kosovo.

Tamara Đermanović, profesor humanističkih nauka na Univerzitetu Pompeu Fabra u Barseloni (pošto je prethodno završila opštu književnost u Beogradu), od 2004. i doktor sa temom "Odnos Rusije i Zapada kroz Dostojevskog", spretno vodi čitaoca ne samo kroz sve delove nekadašnje zajedničke države već vešto upliće i porodične istorije, vezane za razne krajeve države u kojoj se rodila, iz koje je otišla i u koju ne može da se vrati jer ona, jednostavno, ne postoji. Postoji ista zemlja, ali nema iste države, umesto one jedne Tamara nas vodi kroz sedam novih. Otuda i originalni naslov o "Putu u moju nepostojeću zemlju".

Pročitajte još - PROF. MAJKL ČOSUDOVSKI: Jugoslaviju je Vašington "razorio" 1974.

U njenom pisanju nema nostalgije, ili je ima u meri koja će svima normalnima, a takvih ima na svim stranama, biti dovoljna. Vešto izbegava patetiku i uspeva da se sačuva od opasnosti upiranja prstom na nekoga kao krivca za ono što (nam) se dogodilo. Ona ne optužuje nikoga, samo konstatuje činjenice, a zaključke prepušta onima koji budu čitali njenu knjigu. Njena misao je jasna, rečenica precizna, bez viška praznih epiteta koji naizgled lepo zvuče ali ništa ne kazuju. Knjiga je puna emocija, što zbog ličnih ili porodičnih sudbina i odnosa, što zbog susreta sa ljudima sa kojima se nekada družila, ali bez patetike.

Knjiga koja je prvo izdanje imala na španskom možda neće u potpunosti pomoći strancu da razume šta se i zašto dogodilo u bivšoj Jugoslaviji, ali je nesumnjivo dobar "vodič" za nedovoljno obaveštene, kakvih je na Zapadu i svetu uopšte najviše. Knjigu će najbolje razumeti oni koji su živeli u SFRJ jer su, u ogromnoj većini, do 1991. doživeli iste ili slične situacije kao Tamara Đermanović. Njena knjiga je poučna jer je originalna, autentična i iznad svega poštena. Neće se dopasti samo onima koji su učinili sve što su mogli, a očito su mogli mnogo, da se ta bivša država raspadne, naravno uz obilatu pomoć zainteresovanih inostranih moćnika. Tamarina poruka nije ni optimistička ni pesimistička, ona je realistična u onoj meri u kojoj realnost može da uspe na tlu Balkana. Ipak, uz malo dobre volje iz Tamarinih očuvanih prijateljstava sa ljudima drugih nacionalnosti i veroispovesti izbija izvesna doza optimizma. Ima nade...

Bivše zajedničke države odavno nema, ali ostali su ljudi koji svojim stavom i svojom ljudskošću mogu da grade porušene mostove.