Crno-bela priroda čoveka, ljubavi i smrti

SVAKAKO najpopularniji balet na svetu, remek-delo čija se genijalnost potvrđuje bezmalo vek i po, koliko živi na nebrojenim baletskim scenama širom planete - "Labudovo jezero" Petra Iljiča Čajkovskog istinski je biser ali i stub klasičnog repertoara svake "ozbiljne" kuće. Beogradski Balet, predstavom u koreografiji Konstantina Kostjukova, oživljava sećanje na velikane koji su, kao Prinčevi i Labudice, plesali na ovoj sceni gotovo vek unazad, u postavkama Fortunata, Kirsanove, Parlića - a među njima su se, uz sve naše prvake i prvakinje, našle i Margot Fontejn i Maja Plisecka. U kostimima Renata Balestre, i u rolama koje slove za jedan od najviših dometa karijere baletskih igrača, na premijeri 2. juna ćemo gledati Bojanu Žegarac i Jovana Veselinovića, a potom i drugi prvački par - Tatjanu Tatić i Igora Pastora, dok će 4. juna u Sava centru gostovati prvaci Boljšog teatra.

- Postavka maksimalno poštuje onu originalnu, odnosno najizvođeniju koja se igra i u Boljšom i Markjinskom teatru i koju publika najviše voli, čuva sve ono što je preživelo do današnjeg vremena, potvrdilo svoju veličinu i došlo neizmenjeno sve do nas, od Petipe i Ivanova - otkriva Kostjukov. - Iako se klasika danas postavlja drugačije, modernije, mnogo dinamičnije i sa manje dramskog naboja, smatram da je ono što nam u današnjem suludo brzom (i kusom?) svetu najviše fali i nedostaje - upravo onaj mir, ona mirna lepota koju nosi antologijski drugi čin "Labudovog jezera", Ivanova.

Koreograf i direktor Baleta je svestan da su veštine današnjih igrača u prošlom veku bile nezamislive, te da treba pokazati ta tehnička dostignuća i sposobnosti, ali i da sama publika očekuje malo aktivniju, "ubrzanu" klasiku.

- No ono sačuvano, velim, ne diram - to je Ermitaž, Mona Liza, nešto genijalno što je preživelo do nas i što mora da preživi i nas, i posle nas.

Tatjana Tatić i Igor Pastor

Kostjukov smatra da je pojava "Labudovog jezera" označila početak modernizma, iako to možda zvuči paradoksalno onima koji ga doživljavaju "najklasičnijim od svih klasičnih baleta":

Pročitajte još - Konstantin Kostjukov: Svakom mladom igraču bih poželeo moju karijeru

- Pre toga igrao se romantičan beli balet, i najednom, taj novi veliki izazov, nešto dotad nezamislivo: od tela igrača se očekuje da prikaže neku životinju! Tu nema klasičnih pozicija već su to sasvim nove, izlomljene linije, koje plesač mora da istražuje van klasične metodike. Bio je to prvi korak ka nečemu potpuno drugačijem, nešto revolucionarno, neviđeno, sve potpuno "nepravilno", odnosno u neskladu sa dotadašnjim pravilima... Bio je to i opasan rizik, stoga je balet najpre i doživeo neuspeh jer ga naprosto nisu razumeli. Ipak, nešto od toga se ruši i nestaje, ali "Labudovo jezero" je, iako je predstavljalo pravu estetsku revoluciju, preživelo, vreme uvek pokaže šta je prava umetnost. Stoga hvala Čajkovskom, ali i Petipi i Ivanovu, tim genijima, jer su nam ga podarili!

Sam Konstantin, kome je Princ Zigfrid bio druga rola u karijeri, u Kijevu neke davne 1987, odigrao je "Labudovih jezera" toliko da im se ne zna broja - pokušavajući "ugrubo" da ih sračuna dolazi do nekog okvirnog broja od bar šest stotina predstava. Tokom te 22 godine igranja u celovečernjim baletima, plesao je sa svim "raspoloživim" partnerkama - od Ašhen Ataljanc, preko supruge Duške i sestre joj Mile Dragičević, te Ane Pavlović, a tokom poslednje decenije (otkako nastupa samo na koncertima), odigra poneki segment i sa Bojanom Žegarac.

Bojana Žegarac i Jovan Veselinović

- Uloga Odilije/Odete emotivno i dramski izuzetno je teška i zahtevna, a balerini daje okvir da mnogo istražuje, svaka igračica može, treba i mora da je odigra apsolutno različito i zato je svaka od njih sprema sa zadovoljstvom, mnogo slobode, improvizacije i mašte. Svaka kreira samo svog Labuda, a takve uloge ne pruža svaki balet.

Rola koja je nekada bila "podeljena" na dve balerine (a koju Kostjukov opisuje kao Doktora Džekila i Mister Hajda u jednoj osobi tj. balerini), zahteva plesačicu sposobnu da sa istom sugestivnošću i dramskim nabojem odigra otmenog, nežnog i nevinog Belog labuda, ali i Crnog labuda koji je utelovljenje senzualnosti, zavodljivosti i izdaje - kao svoj vlastiti negativni odraz.

Kompleksnost i opasne dubine ove uloge o kojoj sanjaju sve balerine, prosto su fascinantne, a dualizam virtuozne Odilije/Odete može se shvatiti i kao simbol sazrevanja kroz iskušenja i odluke. Bojana Žegarac, koja će u roli Belog i Crnog labuda zaigrati na premijeri, prvi put ju je odigrala sa svega 23 godine, što je mnogo doprinelo njenom samopouzdanju i daljem razvoju.

- Sve primabalerine žele da se isprobaju u ovoj ulozi koja predstavlja krunu baletske karijere - navodi Bojana. - Balet prikazuje suprotnosti karaktera kroz crni i beli čin. Pored toga što se dinamika i emocije igrača razlikuju, umetnički dojam i fizički napor koji se zahteva od balerine su drugačiji u zavisnosti od čina. To je ono što ovaj balet čini posebno teškim za izvođenje i u isto vreme predstavlja pravo zadovoljstvo i izazov. Ako jedna balerina uspešno prikaže sve crte Crnog i Belog labuda, može se reći da je postavila svoje baletske sposobnosti na najviši nivo.

Princ Zigfrid je, premda manje zahtevna, takođe jedna od "najtraženijih" uloga za svakog prvaka, a premijerno će je ovog puta odigrati Jovan Veselinović koji ističe da je, kada se kaže balet - prva pomisao "Labudovo jezero".

- Beli balet traje više od veka i trajaće zauvek zato što to nije trend već jedan genijalni spoj muzike i pokreta tela gde je svaka nota opravdana pokretom, a zbog čega i svaki pokret dobija smisao - uveren je Veselinović. Da je "Labudovo jezero" sam vrhunac i istinski biser najuzvišenije među umetnostima, smatra i Igor Pastor, koji se takođe priprema za Zigfridovu prinčevsku "krunu".

- Tajna popularnosti ovog baleta leži u spoju priče i magične muzike Čajkovskog. Svako pozorište bi trebalo da ima izvođenje ove predstave - kaže Pastor, koji naglašava da je za uspešno izvođenje role Zigfrida, pored tehničke virtuoznosti, neophodno uspostaviti dubok odnos sa partnerkom, u njegovom slučaju sa Tatjanom Tatić.

Ideja o začaranoj princezi koju je zao duh pretvorio u labuda i koju samo iskrena ljubav može spasti, arhetip je ruske skaske - no priča o ženi koja se transformiše u demonskog labuda ujedno je i priča o umetnosti, daru i posvećenosti koji nas, kao i sve u životu, mogu odvesti makar na dve suprotne strane. Zakletva kao iskušenje ljubavi i prevare, sazrevanje kroz odluke, dualizam ljudske prirode, lukavost, žrtvovanje, sjedinjavanje u smrti i apoteoza idealne ljubavi ali i lepote umiranja, suština su "Labudovog jezera".

NAJIGRANIJA VERZIJA

POSLE ne baš uspešne praizvedbe 1877. godine u Moskvi (u koreografiji Julijusa Rajzingera) i posle smrti kompozitora, Lav Ivanov i Marijus Petipa u Marijinskom teatru u St. Peterburgu 1895. kreirali su najigraniju verziju najigranijeg baleta u istoriji - koji se širom sveta do danas izvodi u najrazličitijim "čitanjima".