JEDAN od najpopularnijih pisaca za decu Uroš Petrović i maestro među stripocrtačima Aleksa Gajić ponovo su ukrstili pera, ili tastature, ali i močuge, koplja, glogove kočeve, vile, lopate i svakovrsno oružje koje može da posluži u borbi protiv izazivača detinjih strahova. Ovoga puta, ovaj genijalni dvojac je kreirao, a "Laguna" objavila, pravi "slalom kroz strašila detinjstva", naslovljen "Strahovita knjiga".

Od običaja zvanog Bela, Pokladna nedelja - kada čike tradicionalno nabace malo bele boje, odnosno mrtvačkog tena, ogrnu se odranim životinjama, dok ih predvodi hermafrodit - muškarac obučen kao nevesta koji se najčešće zvao Baba (a zbog čega pisac i dan-danas, kada mu neko pozvoni na vrata, do'vati stolicu) - Uroš pobraja, Aleksinom rukom ilustrovane, strahove po kojima pamtimo detinjstvo. Jer, kako veli, nije čika Baba bio jedini koji mu je detinjstvo zabiberio reskim strahom. Bilo je toga još...

Pre svega - ta čuvena pesmica o zeki koji rida za potočićem koji se zaledio (usred zime i balkanskih gudura), a maloumni glodar ušati nariče nad tom najnormalnijom prirodnom pojavom i to tako uverljivo da je četvorogodišnjeg Uroša zadugo ubedio da život, svakako surov i nepravedan, posebno temeljnu srdžbu gaji prema potočiću, zeki i njemu. A tek Ivica i Marica, koje su roditelji zbog naraslih troškova izdržavanja poslali na najdužu rekreativnu nastavu u istoriji. Pa figurice i igračke iz detinjstva, koje izgledaju tako da se mnogima ne bi poigrao tek tako ni mali Dejmijan iz "Predskazanja", pa klovnovi koji su kod mnoge dece proizveli hronične fobije...

Pročitajte još - NAGRAĐENI NA 63.SAJMU KNjIGA: Najbolji "Prometej" i "Službeni glasnik"

Očekivano, trenutak kada su piscu "od straha neuronske veze u pojedinim delovima mozga popucale, te se onako kuse ko zna kako prespojile" - koincidira sa gledanjem "Leptirice" neke 1973. godine, oko Uroševog 6. rođendana.

Naravno, Petroviću je jasno da je svako detinjstvo dobilo i svoju "turu" strašila, te ističe da se i onome ko nije bio upropašten zbog rimovane blagovesti o zeki i potočiću, bar malo rasparala džigerica da li zbog Bele Grive, Bambijeve mame, Simbinog tate ili čudne gospođe Klare i njenih mačića šest... Ko se izmigoljio lepetu "Leptirice", dobio je svoju prekomernu dozu ricinusa u hodniku zdravstvene ustanove iz dražesnog filma "Variola vera" ili makar uverljivu najavu ukućana da će ga vremešna pripadnica nacionalne manjine umešno strpati u vreću i odneti u čergu, privremeno parkiranu baš u svrhu nabavke kakvog neposlušnog deteta. One koji su godištem izmakli Babarogi ili srećno prečuli poskočicu "Daj, baba, glavu" sačekao je iza ćoška sablasni profesor nakostrešenih obrva uz kletvu "Maksiću, Maksiću!" ili makar robusni Taško Načić sa buketom karanfila u nabreklim šakama...

No, "Da straha nema, ne bi ni junaka bilo!", mudro podvlače autori i dodaju: "Da se nismo prepadali, možda bismo pre padali" i "Zato se živi, i za to se živi".