OPERA "Koštana", remek-delo Petra Konjovića, poznato i kao "slovenska Karmen", do kraja sezone peti put će oživeti na operskoj sceni nacionalnog teatra u Beogradu. Premijerno 8. juna, operu rado i često igranu na scenama širom bivše Jugoslavije ali i Evrope, gledaćemo u režiji Juga Radivojevića, a u naslovnoj roli zanosne Ciganke smenjivaće se čak četiri soprana: Sofija Pižurica, Evgenija Jeremić, Aleksandra Jovanović i Mina Gligorić.

Ideja o tolikom broju "ravnopravnih" Koštana (ali i tumača ostalih rola) i te kako je opravdana, smatra Jug, etablirani dramski reditelj kome je ovo prvi operski "poduhvat".

- Iz više razloga to je bilo potrebno i važno. Ovo je veoma teška opera, partitura je vrlo složena, pevački i glumački proces je dug, a nadamo se da će i život opere biti takav. Što nas je više, to bolje, jer u toj razmeni njihovih različitih energija i iskustava, svi samo napredujemo - veli reditelj, prvi posle Jagoša Markovića koji se "odvažio" da stupi na tle operske režije. Sofija Pižurica, jedina među budućim Koštanama koja je bila u prilici da radi sa Jagošem, ali i sa Slobodanom Unkovskim, ističe da je Radivojević pune dve nedelje samo sedeo i - slušao ih.

- Jug sagledava operu neoperski, dramski reditelji nisu ograničeni muzikom kao mi, oni ne obraćaju pažnju na to što mi nismo navikli na određene poze, pa tako ovde pevamo i ljuljajući se u ljuljašci... U svakom slučaju oni unose nešto novo u rad na operi, što je svakako izazov - otkriva Sofija, najiskusnija od četiri nove Koštane, koja je od 2001. u Operi gde je debitovala sa 23 godine kao Mizeta.

Pižurica objašnjava da je opera izuzetno komplikovana i to ne samo ritmički, sa čim se slažu i sve tri ostale Koštane.

Sa rediteljem Jugom Radivojevićem Foto Vojislav Danilov

Mina Gligorić, diplomac u klasi Katarine Jovanović na FMU, ovu prvu svoju veliku, prvačku ulogu na sceni nacionalnog teatra, gde je godinama članica Operskog studija (koji, uz Ivanu Dragutinović i Andreju Maričića, vodi upravo Sofija Pižurica) dobila je na preporuku dirigenta Ane Zorane Brajović. Ona kaže da, premda je četiri puta postavljana, nema sačuvanih snimaka opere sa scene Narodnog pozorišta, osim interpretacije Gordane Jevtović Minov, ali u TV drami.

Pročitajte još - „Koštana“ i “Nečista krv” u Narodnom pozorištu

- To nam je svima bio jedini izvor, a pritom se ne radi o istovetnoj verziji jer je partitura više puta menjana. Legendarna Koštana u tumačenju Radmile Bakočević, koja je čak radila i sa samim Konjovićem, nažalost nigde nije zabeležena - objašnjava i Evgenija Jeremić koja dosta zna o istorijatu Konjovićeve "Koštane" i njenom životu na ovoj sceni, na kojoj je već pevala Travijatu, Dezdemonu, Mimi...

- Izuzetno je vokalno teška i dramaturški zahtevna, no tematika je nama toliko bliska i poznata, zasnovana na velikom delu, da svaka od nas može i mora da pronađe neku samo svoju, inovativnu liniju - dodaje Evgenija i objašnjava da "svaki put pevaju svi pred svima", tokom tog dugog procesa traženja i traganja za "sopstvenom Koštanom".

Aleksandra Jovanović, koja je debitovala sa 23 godine, sa naslovnom rolom u operi "Kraljici noći", ne samo u Narodnom već i na scenama SNP i "Madlenijanuma", na komentare koleginica dodaje:

- Sopranske uloge često su ograničene fahom što se ovde potpuno razbija. Sve smo mi soprani ali potpuno različite fahovski, te je svaka imala i poteškoća sa određenim delom ili aspektom opere. Za mene je najteže bilo pevanje narodnih pesama.

Trebalo bi probuditi kafanu u sebi zarad Koštane, slažu se sve četiri. Evgenija, recimo, više voli da igra, igrala je nekada folklor. Mina po klubovima nastupa kao pop pevačica, te je morala da se "prešalta" na narodnu muziku.

- Ja obožavam i domaći melos, doktorirala sam na FMU na temi vezanoj za narodne, srpske solo-pesme. Moglo bi se reći da volim sve srpsko, i ne radi se samo o muzici, već i o srpskim piscima i poeziji koje obožavam, kao diplomac i na srpskoj književnosti. Zato je ova opera baš nešto po mojoj meri - navodi Sofija, iako je i ona pevala i džez, vrlo ozbiljno, ali i druge vrste muzike.

- Sve mi ipak osećamo ovu muziku, poznata nam je, to je naš teren, i bliskost te tradicije umnogome nam je pomagala da se opustimo - ističe i Evgenija.

Pročitajte još - Buđenje "Bore Stankovića"

Sve četiri obožavaju delo Bore Stankovića na kome je zasnovana opera Konjovića, čija je partitura bogato protkana citatima vranjskih narodnih pesama od kojih se nekolicina već nalazi u originalnu Stankovićeve drame - i naslovljene kao "komad sa pevanjem". Sve buduće Koštane, takođe, veruju da će povratak ovog dela na scenu konačno označiti i istinski povratak srpske opere, na velika vrata.

Svoju junakinju vide kao - pevačicu, onu koja peva jer to voli, onu koja tom pesmom i zavodi ali ne sa takvom namerom, kao silu prirode u kojoj suštinski nema ničeg nemoralnog, koja one oko sebe menja i tera na preispitivanje.

- Postavka je prilično tradicionalna, ali odnosi... Tu će se izdešavati štošta zanimljivo - otkriva Aleksandra Jovanović, dok Sofija potvrđuje da sama postavka nije preterano moderna, zasad.

- Počeli smo da radimo dosta tradicionalno, ali u međuvremenu je bilo dosta inovativnih intervencija, još ne znamo kuda sve ovo vodi i gde će nas dovesti - naglašava Pižurica i dodaje da je potrebna širina da se "Koštana" sagleda, jer ovo "ne sme biti stroga opera".

Zbog svega toga je idealan izbor upravo Jug Radivojević, uverene su - dramski reditelj, sjajan, koji je već postavljao na scene "Koštanu" i pritom je i sam iz Vranja.

- Jug nas, svesno i promišljeno, ne gura u iste kalupe, pušta da svaka od nas bude svoja, da radi po svom temperamentu i senzibilitetu. Zbog toga je namerno neke delove mizanscena ostavljao "nepričvršćene", upravo da bi svaka od nas dobila priliku da ih po sebi izgradi i osmisli, da se razmahne...

OPERA U NEKOLIKO VERZIJA

OPERA "Koštana" je premijerno izvedena 1931. u Zagrebu (tada Kraljevina Jugoslavija) u Hrvatskom narodnom kazalištu. Potom je prerađivana u dva maha, od kojih se treća verzija, izvedena 4. aprila 1948. godine u Zagrebu pod upravom Milana Saksa, smatra definitivnom. U ovoj preradi dodata je četvrta slika, koja produbljuje lik naslovne junakinje i predstavlja nam njenu psihološku dramu. Takođe, u završnu scenu umetnuta je poslednja Koštanina pesma, odnosno stilizacija narodne melodije "Crni goro" koja akcentuje tužnu sudbinu glavne junakinje.