OVAJ film je od prvog do poslednjeg kadra - izmišljen, dosledno spinovan, bez ijednog uporišta u istorijskim činjenicama.

Sasvim apartno, bez velike pompe i najave, prikazan je na RTS 1 film koji je pre dve godine uzbunio ruske, pa zatim i svetske duhove i izazvao žustre političke i religiozne raspre, od ruske Dume i ministarstava do Patrijaršije i brojnih religioznih organizacija. Radilo se o kostimiranoj istorijskoj melodrami o navodnoj zabranjenoj ljubavi između poslednjeg ruskog cara Nikolaja Romanova i balerine Marijinskog teatra, Poljakinje Matilde Kšešinjske, prepunoj raznih istorijskih kontroverzi. Najpoznatiji biograf Nikolaja Romanova i vodeći ruski autoritet za pitanja Nikolajevog dvora Petar Multatuli nabrojao je taksativno 45 krupnih izmišljotina, koje potpuno izvrću okolnosti i istorijski lik cara Nikolaja, sa ciljem da ga unize u očima današnjih pokolenja.

Kako se radilo o ruskom svecu, koga je kanonizovala Ruska pravoslavna crkva, regovala je odmah i Moskovska patrijaršija preko mitropolita Ilariona (Alfejeva), predsednika odseka spoljnih poslova RPC i vikara sveruskog patrijarha Kirila, koji je u svojoj popularnoj TV emisiji "Crkva i svet" ocenio film kao "svetogrđe, zasnovano na tobožnjim istorijskim činjenicama, koje se u njemu izvrću". "Ovaj film predstavlja apoteozu vulgarnosti" istakao je tada Alfejev. "Naravno, moguće je reći: pa ako vam se ne sviđa - nemojte ga gledati. Ali, reč je o našem nacionalnom dostojanstvu, reč je o našoj istoriji. Mi ne treba da pljujemo na svoju istoriju. Mi ne treba da podvrgavamo javnom poniženju ljude takvog nivoa i takvog značaja kao što je poslednji ruski imperator, pokazujući ga onakvim kakvim je on prikazan u tom filmu. Praviti od toga svega tobože umetničku tvorevinu, unosan film i s tim filmom dočekivati stoleće od ubistva carske porodice smatram nečim duboko nepravilnim, veoma duboko pogrešnim", podvukao je mitropolit. Ovo je podstaklo buru negodovanja širom Rusije, a stvar je došla do Dume, gde je narodna poslanica Natalija Poklonska (bivši javni tužilac Krima) tražila sudsku zabranu "Matilde".


PROČITAJTE JOŠ - FILMSKA KRITIKA: Sraslost čoveka i ambijenta

Došlo je do žučne debate između ovakvih stavova i drugačijih mišljenja, koja su zastupali predsednik Odbora za kulturu Dume, sada već pokojni filmski reditelj Stanislav Govoruhin, ruski ministar kulture Vladimir Medinski i Putinov savetnik za kulturne veze Švidkoj, koji su branili pravo "Matilde" da bude javno prikazana, kao i svaki drugi film. Ovi drugi su na kraju izvojevali pobedu i film nije zabranjen. Ispostavilo se, međutim, da nije ni zvanično podržan, da nije nominovan za Oskar (o čemu se naveliko govorilo), nije dobio nijednu važnu nagradu, da država nije stala iza njega. Stvar je nekako sama po sebi "legla" kad je široka publika videla film i ocenila ga - prosečnom ocenom. (Slično se dogodilo i u nas: u leto 2018. počele su demonstracije vernika na Svetosavskom platou, a kada je s jeseni film ipak javno prikazan, nije se dugo održao u beogradskom bioskopu).

Radi se, zapravo, o holivudskoj melodrami u formi brojnih ekranizacija "Majerlinga" i sličnih filmova o tragičnim ljubavima naslednika starih prestola, sa svim odlikama raskošne produkcije "fabrike snova". Ni bolje ni gore od Holivuda i njegovih kostimiranih saga o zabranjenim strastima na evropskim dvorovima. Stručnom oku, međutim, nije promaklo da je "Matilda", od prvog do poslednjeg kadra - izmišljena, dosledno spinovana, bez ijednog uporišta u istorijskim činjenicama.

PROČITAJTE JOŠ - FILMSKA KRITIKA: Balkanska međa - film savesti


Ministar kulture Medinski (inače predsednik Ruskog društva za negovanje istorijskih tradicija), iako pobornik javnog prikazivanja "Matilde", nijednom reči nije osporio zamerke Ilariona i Multatulija za nepoštovanje istorijskih osnova. Nije stao iza ovog filma i ničim nije pomogao promociju njegovih tobožnjih vrednosti. Glavne zamerke istoričara, klira i velikog dela javnosti stoje i danas: ima nešto veoma pogrešno u ovom izmišljanju istorije, neka duboko nepravilna zadnja namera, čime ova fikcija izvrće istinu i pretvara se u apoteozu laži. Država to ne zabranjuje, ali i ne podržava i, što je najvažnije - ne finansira. U nas je sasvim drugačije: slične zloupotrebe se uporno podržavaju budžetskim novcem, nagrađuju i hvale. A reč je i tamo i ovde onacionalnom dostojanstvu i narodnoj istoriji.