JEDAN od najčitanijih i najprevođenijih ruskih autora, Jurij Poljakov, stigao je u Beograd da prisustvuje premijeri svog komada "Koferče" (u režiji Olivere Đorđević) na sceni "Madlenijanuma". Zanimljivo je da se ova "apokaliptična" komedija (o ukradenom koferčetu sa dugmetom za pokretanje atomskog rata), prvi put izvodi van granica nekadašnjeg SSSR, pa je autor i te kako radoznao kako će je prihvatiti srpska publika.

Prozni i dramski pisac, pesnik, esejista, publicista (inače, predsednik Saveta ministarstva kulture Ruske Federacije i Nacionalnog udruženja dramskih pisaca ove zemlje) našim čitaocima je, pre svega, dobro poznat po prvom prevedenom delu "Jare u mleku". Ova urnebesna satira, koja je veoma brzo postala hit među čitaocima, oslikava savremeno doba u kome "slušamo pevače koji nemaju glasa, dok nam život određuju političari koji za vreme svog rada nisu doneli nijednu ispravnu odluku".

- Već je prošlo petnaest godina od moje prve promocije u Beogradu. Bili su mi zanimljivi susreti sa ovdašnjim čitaocima, jer se ispostavilo da su problemi intelektualaca veoma slični u naše dve zemlje - kaže Jurij Poljakov, na početku razgovora, za "Novosti".

* U čemu prepoznajete sličnosti?

- Suština je da je veoma malo talentovanih ljudi, a slavu i novac hoće svi! I tako nastaje situacija u kojoj željeno i fantazirano postaje stvarno. Tako je oduvek, ali je poslednjih nekoliko decenija sve izraženije: uspon marketinga, postojanje raznoraznih pi-arova, manipulacije javnim mnjenjem, dostigli su neviđene razmere zahvaljujući usponu modernih tehnologija. Inače, "Jare u mleku" snimljeno je kao film, a biće postavljeno i na pozorišnu scenu.

PROČITAJTE JOŠ - Jurij Poljakov: "Nobela" uvek bira ideologija

* Kako se pokreće ta reklamna mašina?

- Od netalentovanog pojedinca lako se stvara mega zvezda. Primera radi, postoje nagrade koje se dodeljuju za kojekakve knjige. A kad ih čitalac uzme u ruke shvati da to ne može da čita, da uopšte nije reč o književnosti. "Jare u mleku" napisao sam još 1995. godine, kada su takve pojave bile još u povoju. Od tada je prošlo gotovo četvrt veka. U međuvremenu, postala je jedna od najpopularnijih knjiga u Rusiji i doživela rekordnih trideset izdanja.

* Da li je sada situacija još gora nego u vreme kada je nastala?

- U smislu nesklada imidža i društvenog statusa s jedne, i stvarnosti s druge strane, da, svakako! Stvari postaju komične i pogoršavaju se. Naročito u onim oblastima umetnosti u kojima je zavladao postmodernistički pristup relativnosti i neselektivnosti. Estetska vrednost postala je subjektivna kategorija. Dok sam bio urednik lista "Literaturnaja gazeta" skandalizovao sam umetnički establišment.

* Kako?

- Povod je bila stogodišnjica Maljevičevog "Crnog kvadrata", a naslov teksta bio je "Prevara veka". Cela ta mistifikacija umetnosti počela je, dakle, još tada, 1915. godine. Doduše, neke prevare su očigledne: šta bi se desilo kada bi na pozorišnu scenu doveli petla koji kukuriče ili balerinu koja se zapliće već na prvom koraku? Da li bi i tada talenat bio subjektivna stvar? E pa, jednako jasni kriterijumi postoje i u književnosti i slikarstvu. I moraju se poštovati. U ove dve umetnosti veća je mogućnost podvale: nedostatak veštine "prodaje se" kao inovacija. Jedan moj aforizam glasi: "Ako pesnik piše slobodnim stihom, nemojte ga proglašavati za genija. Moguće da još nije naučio da rimuje."

* Prepoznaju li ljudi lako prevaru?

- Verovatno je tajna uspeha "Jareta" u tome što ljudi opažaju podvalu, razlikuju umetničku istinu od laži. Evo i jednog pozorišnog primera: u Rusiji postoji pojam "nova drama", za koju sledbenici tvrde da je povratak u predaristotelovsku dramu. Ali, nju niko ne ide da gleda. Takve predstave održe se jedva tri-četiri meseca na repertoaru, u nekom kamernom prostoru. Lično, nisam imao potrebu da "raskidam" ni sa Aristotelom, ni sa Ostrovskim, ni sa Čehovim. Publika odlučuje o kvalitetu, a ne žiri. Naročito ako su njegovi članovi "mokra braća"...

* Kakvo mesto zauzima "Koferče" u vašem opusu?

- Ova veoma žestoka satira na račun Rusije uspešno se izvodi širom zemlje, bez obzira na to što je razdražila mnoge funkcionere. Zdrava društvena kritika prepoznata je među gledaocima. Rusi vide vrline i mane svoje zemlje, smeju se svemu što prepoznaju u svom društvu. Zapadna Evropa neguje mit da kod nas ne postoji prostor za različito mišljenje, da svi koji kritikuju Putina moraju da odu iz zemlje. Uostalom, tamošnji umetnički krugovi prevode i postavljaju na scenu isključivo ona ruska dela koja ne veruju u budućnost ove zemlje i na nju stavljaju krst. A nikada kao u poslednjih dvadeset godina nije kod nas bilo toliko kritički nastrojenih komada kao danas. Zato, ako želiš da kritikuješ neke negativne pojave u Rusiji, ne moraš da ideš u baltičke zemlje. Možeš to da činiš i u Moskvi...


SEKS U SSSR

BEOGRADSKI gost upravo je završio roman "Veseo život ili seks u Sovjetskom Savezu", u kojem se radnja dešava 1983. godine - u poslednjim mesecima vladavine Jurija Andropova. Knjiga je odmah izbila na sam vrh top lista.