POGLED ISKOSA: LJudi i zveri Milice Kojčić

POZNATA srpsko-francuska umetnica i profesorka Milica Kojčić (Svilajnac, 1957) prikazala je svoje novije slike, ulja i akrilike na platnu. Ona je i nadarena crtačica, a o njenom delu nedavno je objavljena obimna monografija. Reč je o umetnici koja je tokom godina održala svoj stvaralački nivo, a osamdesetih je bila glavna pojava u srpskom slikarstvu. Uspela je da objedini poetiku srpske škole fantastike sa novom slikom, postmodernim slikarstvom i najnovijim stremljenjima u umetnosti. Njena pojava bila je veliki događaj za noviju srpsku umetnost, a i sada je cenjena.

Slikarstvo Milice Kojčić iskazuje se sa snagom u izrazu koja ne potiče od naučenog, zanatskog ili realističkog. Ono seže do Franciska de Goje, Pitera Brojgela i Hijeronimusa Boša a pripada koliko postmodernim novinama, toliko i tradiciji, novom ekspresionizmu i transavangardi, kao i beogradskoj školi fantastike. Možda je samo njoj u novijoj istoriji srpske umetnosti uspelo da pronađe univerzalni ključ kojim otvara mnoge likovne brave. U središtu, među njenim figurama, ne nalazi se prazan, minimalistički prostor, već tajna. Crtež i slika shvaćeni su na najbolji i jedini ispravan način - kao čudo, duhovni podvig ili, kako kaže Mihailo Đoković Tikalo, umetnost je “poziv na seanse čuđenja”. Radovi ove slikarke imaju filosofsku dimenziju, ne daju se olako iščitati i iscrpeti, ni vizuelno niti psihološki. Umetnica pruža sadržinski otpor (post)modernoj “nepodnošljivoj lakoći postojanja” i po tome iskoračuje iz ovog vremena, ostavljajući njegove iluzije. Aktuelna i vanvremena, umetnost Milice Kojčić na prvi pogled je tegobna, figure su obremenjene, kao da su trudne, ljudi nose teret koji ne mogu ili ne umeju da odbace, oko njih su neke zverke a i čovek je zver, ali upravo zato slikarka saoseća sa svakim čovekom. Otuda i toliko nagosti na njenim radovima, čovek je biće upregnuto i ugroženo, izloženo muci ili pogibelji, pogubno i za same sebe.

Pročitajte još - POGLED ISKOSA: Pulikin kosmizam

Zbog toga što izražava nešto trajno i večno ova slikarka i vanredna crtačica se tokom godina malo menjala u izrazu, razuđivala je obale svoje vizije, ali nije kao mnogi izneverila svoju početnu veru u umetnost, migrirajući u lakše likovne svetove. Milica Kojčić je izdržala tamo gde je najteže, shvatajući ljudsku i životinjsku figuru kao izazov, na poetski i misaon način. Slikar ponekad mora da se pretvori i u zver da bi razumeo svu meru ljudskosti, da bi obuhvatio i čudovišno u čoveku. Njeni radovi nisu nimalo “slatki”, ona je udaljena od kiča, avangardizam te vrste pripada estetici ružnog, lepo može biti olako ili neistinito. U tom smislu treba imati u vidu misao Miodraga Dada Đurića: “Ne volim da pričam o mojim slikama, pošto nisu dovoljno krvoločne i grozne”, ili njenog profesora, crtača Dragana Lubarde: “Ako želiš nešto lako, to će ti kao pena proći kroz prste i ništa ti neće ostati.”