Vojislav Bubiša Simić: Nisam samo svirao nego i živeo džez

TAČNO trideset četiri hiljade sedam stotina i devet dana ovim svetom hoda, na sreću i radost svih nas, legendarni Vojislav Bubiša Simić, vesnik, pionir i vršnjak džeza na našim prostorima, kompozitor, aranžer i pisac koji je u mnogo čemu obeležio ovo vreme. I koji neumorno piše, dorađuje, aranžira, pa i diriguje, dok uživa u životu i ne mari za brojanje dana - koji su, inače, "prebrojani" na majici koju mu je za prošlonedeljni 95. rođendan donela kći iz Amerike.

Baš kao i meseci, sati, minuti i sekunde Bubišinog neverovatnog, prebogatog života. Rođendan je, inače, proslavio i koncertom u zemunskoj muzičkoj školi, na kome je i sam stao pred đački gudački orkestar, dirigujući "Jesenju baladu".

- Redovno idem na koncerte, pratim i mlađe džez muzičare, a naravno, morao sam da slušam i svog starog pajtaša iz orkestra RTS Duška Gojkovića, koji je 1931. godište, a svira fantastično, u vrhunskoj je formi. Truba je vrlo "težak", i fizički zahtevan instrument, a Duško je izuzetan, vidi se da živi zdravim i umerenim životom - priča, za "Novosti", Simić koga je pak večno mladim održalo to što - živi džez.

U gotovo pola veka dugom, srećnom braku, koji mu je doneo i kći i unuče, uz ćerku iz ranijeg braka, od koje ima unuke, pa i praunuče, posle nebrojenih ispisanih kompozicija i aranžmana, Bubiša je danas na koncertima, ipak, češće kao - publika. I na nastupima "svojih", orkestara RTS, gde je u džez sastavu proveo radni vek, i na mjuziklima Pozorišta na Terazijama, gde je dirigovao četiri decenije, i na koncertima Filharmonije pred kojom je i diplomirao dirigovanje na Akademiji...

- Diplomirao sam 1954, možete li da zamislite kada je to bilo, i to dirigujući Bramsovu Prvu simfoniju, možete li tek to da zamislite - seća se Bubiša. - Tada orkestar nisi mogao ni da vidiš do same probe pred nastup, tj. polaganje, nego si zamišljao sve te muzičare pred sobom, a onda izađu filharmoničari prevrćući očima što im diriguje "tu neki klinac". Iako jesam školovan za to, simfonijska muzika koju sam i inače retko dirigovao uvek je bila geršvinovskog tipa, popularnija.

PROČITAJTE I:Koncert povodom 95. rođendana: Neumorni džezer Bubiša

A za dobrog, vrhunskog dirigenta, čega je Simić odavno oličenje - najvažnije je da razmišlja na potpuno poseban, sasvim "dirigentski" način:

- Morate da imate viziju celine, i tu posebnu veštinu da celu partituru svedete i sastavite, sklopite u total na pravi način. Ali, morate da naučite i "dirigentsku diplomatiju" jer muzičari su ljudi, individualci. Ja sam iznikao iz orkestra, svirao od prvog dana sa njima i uvek smo bili jedna duša, nezamislivo bi mi bilo da budem dirigent "tiranskog tipa", poput tog Karajana koji je gradio stav o dirigentu kao o bogu. Slušao sam ga, on je veliki, zbilja fantastičan, ali meni je bilo neverovatno što diriguje sklopljenih očiju - bez ikakvog kontakta pogledom sa muzičarima! Mehta mi deluje sasvim drugačiji, a jednako je veliki, sjajan dirigent, koji suvereno diriguje napamet - baš sam ga "proveravao" sa nekim partiturama koje i sam poznajem. Doduše, sad svi diriguju "napamet", možda je to katkad i poza, ali, ipak, ste tako slobodni, no morate stvarno perfektno da znate partituru, a ne da se "vučete" za prvom violinom, što se nekima dešava.

Nekima, ali ne i Bubiši Simiću, koji je oduvek predvodio. Jer u vreme kada je on kao dečkić, u Vrnjačkoj Banji gde je provodio leta sa porodicom, prvi put čuo džez i namah se zarazio - profesija džez muzičara nije ni postojala. Od tih davnih predratnih, preko teških godina rata i okupacije tokom kojih je već "prosvirao", pa posleratne karijere u "malo manjem" big bendu "Dinamo" i velikom, Big bendu RTS, sa kojim će muzikom osvojiti svet. I ustoličiti se kao pionir, te istinski velikan, svedok kompletne istorije džeza na ovim prostorima - koji, ipak, neumorno opovrgava mit o progonima džezera u doba Jugoslavije.

- Stalno se provlači ta laž da je bilo hapšenja, da su muzičari proganjani, a istina je samo da su pojedini "kritičari", muzikolozi, publicisti, pravili karijere pišući traktate o tome kako džez podrazumeva poročan način života, kako džezeri ne znaju note i slične koještarije - priča pripadnik prve generacije školovanih dirigenata koji se odrekao te "ozbiljne", simfonijske karijere. Ipak, u Sloveniji i Hrvatskoj jeste bilo nekako slobodnije, mnogo radikalnije, ljubljanski džez orkestar svirao je već mesec dana po oslobođenju 1944, a mi, kao Džez orkestar, tek 1953. Doduše, Bojan Adamič je kao partizanski oficir i Kardeljev drugar tamo mogao da radi šta hoće, a bio je veliki muzičar i sjajan čovek, pravi Jugosloven... Međutim, mi smo ovde naprosto bili - iskonski džezeri.

PROČITAJTE JOŠ - Vesnik džeza i duha slobode

Premda i sam baš takav, iskonski džezer - čovek zvani džez poslednjih godina piše "tek" aranžmane, mahom na molbu prijatelja, i to često ne samo za "svoje" duvače, već za gudačke orkestre - poput onog u Muzičkoj školi "Kosta Manojlović" sa kojim je proslavio rođendan. Na tu temu, autor bezbrojnih nezaboravnih melodija kaže:

- Celog života su mi duvali u glavu, red je da se malo odmorim, a gudači mi danas dođu pravi odmor za dušu!