Radivoje Mikić za Novosti: Lirski fenjer Dobrice Erića

KAD god je govorio o sebi i svom životu, Dobrica Erić je voleo da kaže kako je učio “malo škole i mnogo zanata, ali nijedan nije završio”, očito zanemarujući činjenicu da je pesnički zanat ne samo završio već i doveo do visokog umeća. Ušavši u književnost krajem pedesetih godina prošlog veka (“Svet u suncokretu”, 1959) na talasu pokreta pesnika-seljaka, pokreta koji je srpskoj književnosti dao nekoliko važnih pesničkih imena (Srboljub Mitić, Milena Jovović, između ostalih), Dobrica Erić je vrlo brzo stekao za naše prilike široku popularnost.

A tu popularnost je samo uvećalo njegovo stvaralaštvo za decu, podržano i od tako visokih autoriteta kao što je bio Dušan Radović, koji je Dobricu Erića uključio i u redakciju “Poletarca”, naše najbolje uređivane publikacije za decu.

I kad god u književnost ulaze pesnici kojima je dodir sa stvarnim životom važniji od škola i znanja, pesnici kojima taj dodir omogućava da, makar za neko vreme, izbegnu zamke koje donosi iz učenja i znanja izvedena pretencioznost, književnost kao da se obnovi, kao da se vrati onome što je, činilo se, napustila i zaboravila. Zahvaljujući tome je i bilo moguće da se u poeziji Dobrice Erića pojavi nešto što kao da je sa romantičarima iščezlo iz srpske književnosti - a to je himnično pevanje o lepoti i uzvišenosti svakog trenutka u ljudskom životu, posebno u životu ratara koji postaje Erićev lirski junak, preobražen u gotovo mitološko biće.

PROČITAJTE I:DOBRICA ERIĆ JE AUTOR NAŠIH NAJLEPŠIH KAFANSKIH PESAMA: Niko nije znao da je on napisao hitove za Cecu i Miroslava Ilića

Pejzaž koji je sa Vojislavom Ilićem doživeo nesumnjivi uspon i koji se posle toga javljao kod pesnika kakvi su Desanka Maksimović i Stevan Raičković, sa Dobricom Erićem je konkretizovan kao zavičajni prostor, ponovo postao važna pesnička tema i podloga za uzlet pesničke imaginacije u sferu lirske fantastike. Prvi put postavljen među druge pesnike u almanahu “Orfej među šljivama” (1963), Dobrica Erić se ukazao kao lirski glas retke spontanosti i snage, lirski glas koji je postao prepoznatljiv i po vrlo veštom baratanju i tako složenim pesničkim oblicima, kao što je sonetni venac, na jednoj, i poema i višedelna pesma, na drugoj strani.

Nema nikakve sumnje da je Dobrica Erić jedan od onih srpskih pesnika kojima je versifikatorsko umeće bilo prirodno svojstvo, svojstvo kojim oni raspolažu po volji neke unutarnje i zato nesaznajne sile. Oslonjen, nema sumnje, na našu usmenu književnu tradiciju, i to i onu lirsku koja se oglašava kroz slike retke lepote (“Usred gaja: livadica/po njoj sija biser zreo”) i onu epsku koja do izražaja dolazi u Erićevoj izuzetno popularnoj knjizi “Razapeta zemlja” (1995), knjizi u kojoj je on dao moćan prilog obnavljanju rodoljubivog pesništva u srpskoj književnosti, Dobrica Erić je pokazao da tradicija deluje uvek iznutra, iz nasleđa koje primamo spontano i koje prepoznajemo kao jedino što nas uistinu određuje i snaži.

Kad se za jednog pesnika kaže da je izraziti liričar, kao što se to za Dobricu Erića uvek mora reći, onda se prevashodno misli na to da je reč o pesniku čijim pesmama ton određuje odnos prema životu i njegovim sadržajima. Na početku svog pesničkog delovanja, Dobrica Erić je, po pravilu, himničan, on hvali i slavi lepotu i uzvišenost svake stvari i pojave. On to čini zato što se u tim pesmama oseća tačka gledišta mladog čoveka koji otvorenih čula prima svet oko sebe. Erićeva himna Ruži Jagličić, gružanskoj kupačici, jedna je velika pohvala lepoti i čulnoj pomami koja obuzima mladića koji posmatra ono što treba da ostane sakriveno - devojku koja se kupa u reci i koja, kao u viđenju narodnog pesnika, zasenjuje sve što je okružuje.

PROČITAJTE I: ODLAZAK DOBRICE ERIĆA: Njegovim glasom pevala je sva Srbija

I ne znajući da se time uključuje u onaj niz srpskih pesnika koji započinje od Branka Radičevića a završava se negde sa Brankom V. Radičevićem, niz pesnika koji su stalno pevali pohvalu onome što je u zemaljskom okviru simbol nečeg nezemaljskog, Dobrica Erić i u ovoj i u nizu drugih pesama iz mladićkih godina pokazuje da mu je stran svaki oblik pogruženosti pred veličinom života. A negde u srednjim svojim godinama Erić će se vajkati što mu, kao ni bilo kom čoveku, nije suđeno da jedan gutljaj vode ispije više puta, dok će u pesmama koje je pisao pod sam kraj svog pesničkog oglašavanja biti vidljivo gašenje onog vitalizma iz kojeg su isticale najlepše slike.

Njegova poema “Vašar u Topoli” može da stoji uz bok poemama Aleksandra Vuča, jednako kao što neke njegove pesme, kao što je pesma “Teče reka, kriva Drina”, idu u sam vrh srpske poezije za decu, mereno baš merilima do kojih je toliko držao Dušan Radović. Erićeve pesme o rataru i njegove himne zavičajnom pejzažu, njegove ljubavne pesme ali i njegova pesnička pripovest o Stojadinu Anđelkoviću (“Fenjer Stojadina Anđelkovića”), sva u tonovima one fantastike čije je rodno mesto naša narodna kultura, lep su doprinos i raznolikosti i lepoti našeg književnog pejzaža. Lirski fenjer Dobrice Erića svetleće i u tami dolazećih vremena.

SRDAČAN ODNOS SA PUBLIKOM

KAO pesnik koji se često i rado oglašavao, kao pesnik koji je rado izlazio pred publiku i sa tom publikom umeo da uspostavi retko srdačan odnos, Dobrica Erić je napisao i objavio mnogo knjiga.

I kad su 1995. i 1996. godine izašla dela Dobrice Erića u 20 knjiga (deset knjiga za decu i deset knjiga za odrasle), moglo se, barem približno, sagledati ono što je ovaj pisac za čitaoce “od tri do sto tri godine” darovao srpskoj književnosti. Tog trenutka je bilo vidljivo i ono što se vrlo lako i često previđa - da je Dobrica Erić i jedan od naših najboljih pisaca za decu.