Pod imenima “Milosrdni anđeo” ili “Operacija plemeniti nakovanj”, 1999. godine izvršeno je monstruozno bombardovanje Savezne Republike Jugoslavije, bez odobrenja Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija. U ovom zlodelu učestvovale su 22 zemlje neposredno ili posredno, ustupajući svoj vazdušni prostor. Zapadna alijansa izvršila je više od 30.000 vazdušnih naleta u kojima je stradalo više od 2.500 ljudi i razoreno sve ono što čini normalan život zemlje. Međutim, iako je prošlo 20 godina od najstrašnije vojne operacije na tlu Evrope posle Drugog svetskog rata, do danas nisu dovoljno predstavljeni istorijski podaci o tom najvećem međunarodnom zločinu na kraju 20. veka. Da li se prema sopstvenoj istoriji odnosimo sa nedovoljnom pažnjom i da li zbog toga preti zaborav i prevladavanje drugih “istorija”, kao što su one koje danas neki pišu na Kosovu, u Bosni i Hrvatskoj?

Pročitajte još - Albanci ubijali i svoje da bi izazvali agresiju

Istorija zaboravljanja srpskog stradanja duga je onoliko koliko ono traje. Počinje od Prvog svetskog rata, kulminira sa logorima smrti ustaške NDH, a nastavlja se u komunističkoj Jugoslaviji i NATO agresiji. Iako danas svakodnevno slušamo od Bošnjaka i kosovskih Albanaca o genocidu koji su Srbi navodno počinili protiv ovih naroda, sami nedovoljno ističemo činjenice o istinskom genocidu koji je srpski narod prepolovio tokom svetskih ratova, sve do agresije NATO koja produženo traje i danas, odnoseći nevine žrtve bombardovanja uranijumom. Dok su Jevreji svoju istoriju stradanja pomno dokumentovali i predstavili svetu u više od 220 muzeja Holokausta, među kojima je 56 muzeja samo u Francuskoj, Srbija je genocid svoga naroda skromno predstavila u Muzeju 21. oktobra u Kragujevcu i beogradskom Muzeju žrtava genocida. I posle 20 godina od agresije Zapadne alijanse na SRJ, muzej stradanja u NATO bombardovanju ne postoji ni kao ideja.

Pročitajte još - Dokazi, pa tužbe za NATO bombardovanje

Ako nismo bili u stanju da do sada izgradimo muzeje stradanja Srba u Prvom svetskom ratu, pa ni u Drugom svetskom ratu, kada je samo na poljima Donje Gradine u Republici Srpskoj ubijeno više od 700.000 Srba zatvorenika ustaškog logora Jasenovac, dužnost je da to učinimo danas. Jer, istorije koje pišu naši dželati netačno opisuju Srbe kao genocidan narod, koji je svetu “doneo svetske ratove”, “istrebljivao” Bošnjake i Albance, zbog čega i dalje plaćamo najvišu cenu.

U razgovoru sa antropologom Srboljubom Živanovićem, predsednikom Međunarodne komisije za utvrđivanje istine o Jasenovcu koja je vršila istraživanja grobnica u Donjoj Gradini, pitao sam ga za istinitost podatka da je tu pogubljeno čak 700.000 Srba. “Cifra nije tačna”, rekao je, “bilo ih je više!” Na pitanje kako to zna, odgovorio je: “Lično sam brojao žrtve, iskopavajući na terenu. A one koje je odnela reka Sava, ne možemo da dokažemo.” I zaista, ako ne sačuvamo uspomenu na naše žrtve, danas nam prete svetske vode koje će da ih odnesu u zaborav.