ZA nastup Sergeja Polunjina u našem Narodnom pozorištu vladalo je takvo interesovanje za koje kažu da se u novije vreme može uporediti samo sa dolaskom Keneta Brane ("Hamlet" Kraljevskog nacionalnog teatra iz Londona) početkom 2001. godine.

Jednog od najpoznatijih baletskih igrača u svetu (koreografa i glumca), u tri unapred rasprodate predstave, želeli su da vide ne samo Beograđani već i gosti iz regiona. Zato ne čudi da su ulaznice (po ceni od 300 do 4.000 dinara) planule na blagajni i preko interneta. Uprkos tome, do poslednjeg momenta tražila se karta više.

Publika se tiskala oko zgrade nacionalnog teatra, "visila" sa četvrte galerije, ubačena su i tri reda sedišta (preko orkestarske rupe), pa i stavljene stolice sa strane koje su posetiocima ostavljale tek toliko prostora da se provuku do svojih mesta. Rečju, igla nije imala gde da padne. Bilans: oko dve hiljade i trista gledalaca videlo je ovaj baletski spektakl.

PROČITAJTE I: Sergej Polunjin: Srbija je uvek bila uz mene, a i ja sam uz vas

Spektakl, ako se tako može nazvati, budući da predstava nije bila spektakularna ni svojom formom niti raskošnom scenografijom, već virtuoznošću onog koji ju je nosio na vrhovima prstiju. Inspirisan umetničkim delom slavnog Vaclava Nižinskog (i njegovog "Posvećenja proleća", na muziku Stravinskog), ovaj ukrajinski umetnik dao je sebi u zadatak da bude na visini svog prethodnika - "cara vazduha", čuvenog po svojim gracioznim figurama, sjajnim skokovima i tehničkom savršenstvu svakog izvedenog pokreta. Ali, i za one koji nisu dobri poznavaoci baletskog umeća, jasno je bilo da pred sobom imaju zvezdu već i na samu njegovu "pojavu" - trebalo je sačekati samo dvadesetak minuta da Polunjin izađe na scenu. Iako je njegovoj igri prethodio nastup dvojice vrsnih igrača (Rusa Alekseja Ljubimova i našeg Dejana Kolarova) uzdah oduševljenja proneo se salom tek kada su ugledali baletskog majstora. Svakako je tom uzbuđenju doprinela i Polunjinova filmska karijera (uloge u filmovima "Igrač" i "Bela vrana"), ali i "ono nešto" što prostruji gledalištem kada se pojavi neko ko ima, današnjim rečnikom rečeno, "iks faktor".

Na kraju, kada su poslednji muzički taktovi i pozorišni mrak obeležili završetak predstave, usledili su gromoglasan aplauz, stajaće ovacije i povici (uglavom ženski) kao na koncertima "Bitlsa" šezdesetih godina prošlog veka. U prolazu i oko garderobe, mogao se čuti i poneki muški glas, da "i nije skakao tako visoko"... Ipak, to već nema mnogo veze sa Polunjinom i "Posvećenjem".

Redovi ispred Narodnog pozorišta / Foto K. Mihajlović

MALE BALERINE

PORED same scene, svake večeri gotovo bez daha, predstavu su posmatrale male učenice beogradskih baletskih škola. Zbijene jedna uz drugu, s divljenjem su pratile baletsku zvezdu, još nesvesne da upravo nastaje jedna lepa uspomena za ceo život. A počinje onim: "Kada sam kao dete gledala Polunjina..."