Adam Zagajevski: Za Beograd čuvam posebno mesto u srcu

TOLIKO je stvari oko nas: muzika, lepota, ali i patnja, politička previranja... Opet, to je isti svet. U mladosti smo često diskutovali o tome da li je poezija estetska aktivnost ili mora biti angažovana i svesna društvenih problema. Moj san je da sve to spojim - kaže znameniti poljski pesnik i esejista Adam Zagajevski (1945), u ekskluzivnom razgovoru za "Novosti", obavljenom u Podgorici.

Kao retko koji savremeni autor, u svojoj nameri i uspeva. Uvek je između svakodnevice i božanskog, istovremeno posmatrajući svet s pažnjom i vatrenošću. Nizu prestižnih priznanja nedavno je u Podgorici dodao i Međunarodnu nagradu "Književni plamen", koju dodeljuje izdavačka kuća "Nova knjiga".

Rođen u Lavovu, u današnjoj Ukrajini, po okončanju Drugog svetskog rata sa porodicom se seli u Gljivice, grad u Šleskoj. Filozofiju i psihologiju studirao je u Krakovu, gde je do 1980. radio kao univerzitetski profesor. Na svoju životnu mapu zatim ucrtava Berlin, Pariz, pa Hjuston, sve do povratka u Krakov.

- Bio sam proteran iz doma još kao beba i važna mi je potraga za njim. Uvek sam video nešto romantično i lepo u tome da novo mesto prilagodim sebi - kaže Zagajevski.

Kažete da je vaše prvo putovanje iznuđeno međunarodnim ugovorima posle rata, da je drugo posledica normalne potrebe za obrazovanjem, a zatim ste poželeli da upoznate drugačiji, zapadni svet...

- Putovanje je važno kada ste mladi i još učite, mada učite neprestano. Sada je ono više površno. Idem u muzeje i u galerije, to mi je najvažniji deo putovanja. Kad sam u Madridu, obavezno odem u Prado da se pozdravim sa omiljenim slikarima.

* Koji su vam omiljeni?

- Naročito volim Velaskeza.

* U kakvoj uspomeni čuvate posete našoj zemlji?

- Beograd je za mene posebna vrsta iskustva. Bio sam nekoliko puta i svaki put su me impresionirali životnost kulturne scene i čitanja pred aktivnom publikom. I u vreme rata objavljivale su se knjige uprkos svemu. Čuvam posebno mesto u srcu za Beograd.

* Razlikuje li se publika kojoj čitate u Poljskoj, Nemačkoj, Francuskoj, Americi, Srbiji...?

- Ne vidim mnogo razlika. Bilo da ste u sobi sa stotinama ili desetinama ljudi, srećete pojedince. Čitaoci poezije nisu masa, to su uglavnom ljudi koji razmišljaju. Možda su mesta kao Beograd, koja još imaju ožiljke posle konflikta, malo drugačija. Osećate kako ljudi imaju egzistencijalnu potrebu za književnošću i poezijom. To je specifično mesto gde je primetna rana građanskog rata. U Americi se više ne sećaju građanskog rata, bio je davno.

Pročitajte još: "Plamen" Zagajevskom

* Zašto nam je poezija potrebna?

- Uz svu tehnologiju i revoluciju u nauci i medicini, i dalje imamo dušu, mada nisam siguran da je svi ljudi imaju. Možda je vešto skrivaju. Poezija je stvar duše, a tehnologija se duši ne odaziva. Iako smo ostvarili progres u tehnologiji, još ne znamo smisao života.

* Ona je i stvar jezika?

- Ona je, zapravo, dijalog između jezika i duše. Jezik je ironičan, duša romantična. Bilo bi previše romantično slušati samo dušu, pa je jezik kontroliše.

* Pišete li svakog dana?

- Za mene je pisanje jedno čudo koje se ne dešava svakog dana. Naiđe period kada ne mogu nijednu pesmu da napišem, a onda se čudo ponovo desi. Nije ovo posao kao inženjerski. Moj otac je bio inženjer i profesor. Imao je vrlo jasnu viziju rada. Uvek sam mu se divio kako je dobro uspostavljao red. To nije baš slučaj sa mnom. Nikad ne znam da li će dan biti dobar, da li će mi pasti na pamet neka ideja. Oslanjam se na nepoznate sile koje se zovu inspiracija ili stvaralački impuls. To ili dođe ili ne, tako da su neki dani beznadežno izgubljeni. Mada nisu sasvim... pišem ipak, pravim neke beleške... Ali, za razliku od mog oca, ne mogu da imam punu kontrolu nad svojim poslom.

Adam Zagajevski u razgovoru sa novinarom "Novosti" u Podgorici

Držite li se olovke ili kompjutera?

- Pišem uglavnom na kompjuteru, volim ga. Na samom početku svesnog života mrzeo sam svoj rukopis, pisao sam tako loše. Bio sam veoma srećan kada mi je otac dozvolio da koristim njegovu pisaću mašinu. Kakvo veliko otkriće! Na njoj je bilo tako lepo pisati, čisto i uredno. A onda su došli kompjuteri, kao još bolje pisaće mašine. Naravno da nešto pišem i rukom, imam mnogo olovaka i beležnica, ali finalna verzija pesme uvek je na laptopu.

Pročitajte još: Večna mladost poezije

* Da li su pesnici usamljeni?

- Poezija je veoma individualna umetnost. Retko kad se dešava da pesnici sede i pišu stihove zajedno. Kada je Staljin umro, kaže jedna anegdota u Krakovu, zvali su sve lokalne pesnike da se okupe i svako je morao da napiše elegiju. Ali kolektivna dimenzija poezije ne može potrajati. Kad sam bio mlad, nekoliko mladih pesnika počelo je zajedno da piše kritičku poeziju protiv komunizma, elektricitet se osećao u vazduhu... Ipak, individualna ambicija u poeziji uvek prevladava.

* Koliko je bitan uticaj prethodnika?

- U početku nisam bio svestan koliko sam bio srećan što sam uspeo da pronađem nešto što me inspiriše. Prethodna generacija, koju su činili Česlav Miloš, Zbignjev Herbert, Tadeuš Ruževič, Vislava Šimborska, stvorila je veliku poeziju. Prirodno je da otkrivate sebe kroz druge. Voleo sam češke i nemačke pesnike, Gotfrida Bena... U stalnom ste dijalogu sa drugim autorima. Lepa definicija poezije glasi da je ona razgovor sa čovečanstvom.

* Čuvena je vaša pesma "Pokušaj da opevaš osakaćeni svet". Koji su danas gorući problemi čovečanstva?

- Glavni problem je haotično ustrojstvo sveta. Paradoksalno, stari Hladni rat je imao jednu prednost - unosio je red u svet, koji je bio jasno podeljen. Sada se svuda stvaraju tenzije, otvaraju novi konflikti. Svedoci smo buđenja polufašista, populista. To su čudna imena za antidemokratske sile koje koriste demokratiju kao oružje. U mojoj zemlji vlada ne radi ništa strašno, ali ima nešto ružno u načinu na koji se stvari vode. Mediji su danas u službi potpune propagande i ništa ne čine u potrazi za istinom. Imamo internet, radio, televiziju, sva oruđa da predstavimo pravu sliku sveta, ali ih ne koristimo kako treba. Ima mnogo laži i lažnih vesti, to je zastrašujuće, kao varanje. Istovremeno imamo užasavajuću klimatsku situaciju. Kakav će biti život naše dece, unuka, praunuka, njihove dece - ne znamo.

Foto: Lazar Brajović

* Postoji li dobro i loše vreme za pesnike?

- Sada nije najbolji momenat za poeziju. Veliko vreme za nju je bilo u godinama posle Drugog svetskog rata, kada su ljudi pokušavali da razumeju šta se desilo. Da nekako obnove ljudskost posle tih strašnih događaja. Nadam se da nećemo više biti u toj prilici, mada bi, ukoliko bismo preživeli katastrofu, nastala velika poezija. Ali bolje da ne dođe do toga. Danas je u nekim zemljama ima više, u nekim manje. U Rumuniji, kako sam čuo, ne štampa se mnogo knjiga poezije. U Poljskoj ne možete da vidite da se mnogo čita, ali ima dosta mladih pesnika koji objavljuju prve knjige. Traje interesovanje za poeziju, slično je i u Nemačkoj, pretpostavljam da je isto i kod vas. To je znak života. Pesnici nisu rok zvezde, a možda je i tako bolje.

NIJE BILO DETINjSTVA

Kakvo je bilo vaše detinjstvo? - pita

na kraju već umoran novinar.

Nije bilo detinjstva, već samo crnih vrana

i tramvaja željnih struje,

teških ornata debelih sveštenika

nastavnika bronzanih lica.

Nije bilo detinjstva, već samo očekivanja.

Lišće klena je svetlucalo u noći kao fosfor,

a kiša je vlažila usta crnih pevača.

(Iz knjige "Antene", izdavač "Arhipelag",

prevod Biserka Rajčić)