NA VEST O SMRTI UROŠA TOŠKOVIĆA: Odleteo Prometej slobode

SVOJOM nebeskom kočijom, građenom od boja, zaplovio je u večna prostranstva, jedan od najneobičnijih ljudi koji su hodali zemljom. Uroš Tošković, po ocenama likovnih kritičara Evrope, jedan od najboljih crtača na svetu u 20. veku, koji je rođen na Pelevom brijegu kod Podgorice, preminuo je u 87. godini u rodnom gradu.

Genijalni majstor, živeo je svoju likovnu poetiku i sopstvenu slobodu, tako što je rano napustio sve lagodnosti života i okrenuo se asketizmu.

PROČITAJTE JOŠ - Iz jave u stravu, iz strave u glavu

- Vode oko nas ima dovoljno, a veknu hleba ćeš uvek naći. Zar nije i lepo i dosta - govorio je pokazujući kako je zdrava i mutna kišnica sa makadamskog druma koju je pio.

Hteo je da bude pesnik, ali je božjom promisli postao slikar. Završio je čuvenu Umetničku školu u Herceg Novom, u kojoj su predavali Lubarda i Milunović, a koju je pohađao i čudesni reditelj Živko Nikolić. Potom je diplomirao u klasi Marka Čelebonovića na beogradskoj akademiji, odakle je kao stipendista francuske vlade upisao školu lepih umetnosti kod profesora Brijasona. Dve decenije je proveo u gradu na Seni gde je upoznao Dalija, Pikasa, Sartra... A družio se sa običnim svetom, pijancima, izgubljenim dušama, propalicama, čija mu je patnja i sloboda odgovarala. Iz tog vremena je i anegdota kako je, navodno, slavni Pikaso hteo da kupi Urošev crtež koji mu se dopao a ovaj mu je odgovorio: "Skup sam ja za tebe". Moguće da je bilo i tako jer materijalno za Uroša ništa nije značilo. Više je spavao u podrumima Beograda, Pariza, Podgorice, Bara i Nikšića nego u hotelima u kojima je, ipak, boravio da bi "sačuvao svoju slobodu".

PROČITAJTE JOŠ - Izložba Uroša Toškovića u "Gvarnerijusu"

Upoznao sam ga negde u ovo vreme sredinom sedamdesetih u Herceg Novom. Bio je Praznik mimoze, sedeo sam sa piscima i bivšim novinarima Dušanom Kostićem i Zukom Džumhurom u bifeu "Beograd". Ispred širokog stakla koje nas je delilo od ulice šetao je čovek u vojničkoj uniformi sa starim ratnim šinjelom i puškom o ramenu, takođe starog kova. Ušao je u kafanu i tresnuo o sto štrucu hleba koju je doneo pod miškom i dreknuo: "Hladna večera". Objasnili su mi o kome se radi, a onda se obratio Džumhuru, koji je decenijama bio vrsni karikturista "Politike".

- Zuko, lepo se rugaš manama ovih novih velmoža, ali može to jače. I šire. Ja stalno na crtežima ironišem, ali ceo svet. Zdravo je to.

Uistinu, smejao sa pohlepi, u dvorištvu, poltronstvu, strahopoštovanju kao samonepoštovanju, ovom vremenu skorojevića, krađe i bede. Svakom sputavanju u samoga sebe, još više u drugoga. Ostavio je trag kakav će teško ko ostaviti u umetnosti na balkanskim prostorima. Branio je i odbranio slobodu. Svoju, a delom i drugih koji su bar malo gledali njegove crteže.