FILMSKA KRITIKA - FEST 2019: Srce majke

ONO što smo ovde napisali za film "Hladni rat" (i dalje najbolji film 47. Festa), iako se radi o sasvim različitim filmovima i stilovima, važi i za srpski film "Šavovi" Miroslava Terzića: umetničko delo, pa i filmsko, počiva na osećanju celine, tačnije strukture filma. Ko umetnički uverljivije postigne da mu pesma "bude cela lepa" postaće poeta, govorio je Bogdan Popović. Od Aristotela do Levi-Strosa, osećanje strukture koja se ne poziva ni na šta drugo do na sebe samu duša je svake umetnosti. U filmu je to važnije nego igde. Miroslav Terzić pokazuje da mu je ovo načelo poznato, što inače nije slučaj sa 99% naših autora, kod kojih se mogu naći i dobra i manje dobra mesta, ali samo izuzetno ona celovitost koja film čini umetničkim. Takvi su retki, ali vidimo da postoje i radujemo se zbog toga.

Pročitajte još: FILMSKA KRITIKA - FEST 2019: Dva prijatna iznenađenja

Terzić je pošao od života, tj. istinitog slučaja trgovine novorođenom decom, iza koje stoje razne mafije, dok potkupljena država žmuri ili čak pomaže u ovoj kriminalnoj raboti. Jedna sasvim obična beogradska šnajderka rodila je zdravu bebu, koja je sutradan "umrla" i nestala iz porodilišta. Osamnaest godina jedna očajna majka traži da joj se pokaže bar grob njenog deteta, ali nailazi samo na neme zidove. Svi se oglušuju: zdravstvo, pravosuđe, socijalna služba, policija, čak do jednog trenutka i najbliži - porodica, sestra, muž... Sve je protiv nje, ali uzalud: jače je srce majke. Ono ne odustaje.

Duša generiše taj moćni životni nagon, pretvara njene dane i noći u herojski, gotovo antički podvig. Sve to se događa i u filmu snagom sveprisutne dominante koja struji kroz svaki pojedini segment filma, diše u svemu ili kako bi rekli strukturalisti: snažno motiviše celinu. Tu se, negde, pojavljuje i metafora. Ana ćuti, kroji i spaja šavove jednog izgubljenog sveta (otud i naslov filma), prišiva i para, rašiva i opet kroji, pronalazeći novu unutrašnju snagu da izdrži u svojoj borbi. Tiha građanska neposlušnost doda joj jedan odlučujući šav i - gle! - dugo krpljena zavesa laži puca po šavovima i Ana ponovo uspostavlja pravdu i dostojanstvo. Njen sin je pronađen, živi tu, pored nas. Film ne ide dalje, ostvario je svoj glavni cilj: mali čovek pobeđuje sistem! Srce majke nadjačalo je rugobu sveta.

Reditelj Terzić ostvario je sve ovo svedenim, minimalističkim postupkom. Njegova režija kloni se svega što stoji na putu jednostavnoj priči, on koristi sve uobičajene alatke da sačuva svoju dominantu proisteklu iz solidno postavljene dramaturgije filma. Takva redukcija donosi filmu presudan kvalitet; moglo bi se reći da predstavlja odliku jednog novog stila u srpskom filmu, ali i šire, što nisu propustili da zapaze nedavno u Berlinu. Sve pomažuće komponente - kamera, montaža, izgradnja ambijenta - solidarno dejstvuju unutar ove strukture i zatvaraju glavni šav, ono osećanje stvarnosti koje se proteže izvan ivice ekrana, o kome je nekad pisao Žan-Pjer Udar, u svojoj famoznoj "teoriji šava", tako važnoj za moderno stvaralaštvo.

Pročitajte još: FILMSKA KRITIKA - FEST 2019: Izgubljeni raj filma

Ipak, srž ove dominante izvukla je gotovo savršena Snežana Bogdanović u ulozi pobedničke majke. Ako je reditelj Terzić uspeo u minimalističkoj režiji onda je Bogdanovićeva dovela apartnu, diskretnu glumu, satkanu od sićušnih znakova i gotovo neprimetnih gesta - do savršenstva. Taj repertoar skrivenih promena na geografiji njenog lica, tela i očiju, ta neosetna, a superiorna vladavina svakim kadrom u filmu, ta prigušenost emocija, koja probije samo na jednom mestu (upravo onda kad joj dođe vreme!), označava vrhunac filmske glume; vodi u glumačku večnost. Nema sumnje, njena Ana u filmu "Šavovi" najbolja je ženska uloga u novijem srpskom filmu.