Nema trenutka, ne postoji taj kairos, koji pripada Crnjanskom. Jer, nema pogodnog časa za duh koji je nepogoda u stihiji kulturne običajnosti i prolaznosti. U književnom smislu, on je najviši izraz i živa slika radikalnog (avangardnog) modernističkog naraštaja - Rastko Petrović, Momčilo Nastasijević, Todor Manojlović, Stanislav Vinaver - u njegovoj večnoj zanemarenosti. U društvenom i egzistencijalnom smislu, on je nešto drugo i samosam: nema trenutka u vremenu koji srpska kultura poklanja, zauvek i nepovratno, ovom apsolutnom strancu. Otud je on sasvim društveno neupotrebljiv: u monarhiji, jer je plebejac; u republici, jer je monarhista; u komunizmu, zbog svog antikomunizma; u postkomunizmu, zbog antidemokratskog impulsa; u jugoslovenstvu, zbog srpskog stanovišta; u srpskom kontekstu, zbog srpskog stanovišta - po drugi put; u unitarizmu, zato što je unitarista; u federalizmu, zato što je monarhista; u tradicionalizmu, zato što je avangardista; u avangardi, zato što je istoričan; u modernizmu, jer je nacionalista; u nacionalizmu, zato što je radikalno moderan. Nema društvene upotrebljivosti koja bi mogla upitomiti subverziju koja dolazi sa najvećim strancem srpske kulture.

Pročitajte još - Milo Lompar: Samo usamljen čovek neumorno govori i piše

***

Negativan odnos prema komunističkoj revoluciji dalekosežno je uticao na kontroverzni društveni položaj Dostojevskog i Crnjanskog: i u građanskom, i u komunističkom kontekstu njihovih sudbina. U tome je posebnu ulogu odigrala njihova politička i novinarska esejistika: i “Piščev dnevnik” Dostojevskog, i “Politički članci” Crnjanskog, doprineli su da levičarska inteligencija stvori duboko javno nepoverenje prema njihovim shvatanjima, da to nepoverenje neproblematizovano učini delom opšte javne svesti, da njihova shvatanja trajno žigoše kao konzervativna i reakcionarna, da ih oceni kao imperijalistička (Dostojevski), hegemonistička (Crnjanski), nacionalistička i da svu stvorenu negativnost javnog doživljaja utisne na književno iskustvo dvojice pisaca. Sporni kao politički angažovani pisci, oni su - u pojedinim periodima - postajali sporni kao pisci, da bi ova - izvedena - spornost uslovila i njihovu marginalizaciju u samoj kulturi: Dostojevskog u Sovjetskom Savezu, Crnjanskog u komunističkoj Jugoslaviji. Tako su njihova politička shvatanja uslovila književno obezvređivanje - “Zlih duha” ili “Druge knjige Seoba” - sa ciljem da se njihov kulturni i javni položaj učini problematičnim: bili su odsutni iz školskih programa i opšte javne svesti dugo godina. To je bilo i po dubljoj zakonitosti njihovih sudbina. Jer, idioritmik diše disharmonično i atonalno, ali na egzistencijalan a ne samo na društveni i ideološki način. On tako diše i kao izgnanik, i kao čovek režima: Dostojevski i Crnjanski.

***

Slučaj je uporediv sa odbijanjem Atinske akademije da primi Nikosa Kazancakisa. Ovaj neprilagođeni grčki pisac, politički sumnjičen od vlastite države, poput Crnjanskog, koji je živeo u izgnanstvu, odbio je ponovnu kandidaturu za akademiju, kao što je to učinio i Crnjanski. Tu, međutim, sličnosti prestaju. Jer, Atinska akademija - u liku svog predsednika - uručila je nagradu biografiji “Neprilagođeni Nikos Kazancakis”: dvadeset dve godine posle piščeve smrti. Bio je to znak prilagođavanja javne svesti književnim vrednostima velikog pisca, potrebe da se te vrednosti institucionalizuju, u meri u kojoj unapređuju standarde kulture. O pedesetogodišnjici piščeve smrti proces je otišao dalje: u Atinskoj akademiji organizovan je Dan Nikosa Kazancakisa. I kao neprilagođen, on postaje standard kulture.

Da bi se to promenilo, neophodna je vidljiva svest o ogrešenju, a ne muklo i gluvo instrumentalizovanje Crnjanskog, koje ostaje bez kulturnih posledica. Neophodna je unutar SANU, na ulazu, kao u Francuskoj akademiji kada je reč o Molijeru, statua Crnjanskog sa poznatim tekstom iz 1778. godine: “Ništa ne nedostaje njegovoj slavi, nedostajalo je našoj.” (Bernard-Joseph Saurin) Tek kada se okviri kulture prošire za sadržaje stranosti Crnjanskog, institucionalizacija može imati smisla.

(Iz knjige “Crnjanski - biografija jednog osećanja”, izdavač “Pravoslavna reč”)