Januara 1942. godine


Treba da budemo daleko od laži i drugih moralnih gadosti i prljavih misli. Najpre je potrebno sebe razumeti, ma i preko drugih, sebe korigovati i disciplinovati, u sebi uništiti sve podlo i nisko, pa onda poći u svetski lov. A kako stojimo ja i moj prijatelj Tasa prema ovom zadatku i dužnosti? Nikako. Pre svega nemamo ni sposobnosti, ni odlučnosti, ni moći da sebe stišamo i urazumimo. Uvek nam neka sitna gadost smeta da se obratimo kosmosu, da njega razumemo. Mi još sebe nismo pobedili, a to je najvažnija potreba i sopstveni zadatak. Ali odbacimo za momenat to. Neka smo pobedili sebe. Ostaje nam, ipak, težak put koga treba prokrčiti i osvetliti. Taj put sastoji se u pobeđivanju odurnosti prema ljudima. Kao što sam napred napomenuo, ne može se razumeti čovek, ne može se steći iskustvo samo čitanjem knjiga. Na takav se način ne stvara čovek niti neko delo. Samo u poštenju sa svim vrstama i sa svim slojevima ljudi može se postići najsjajnija pobeda koja će svetleti celog života. Samo tako stvara se pravi čovek i pravo delo. Nažalost, i prema ovom zadatku stojimo slabo. I ja i Tasa malo opštimo sa ljudima, istina iz opravdanih razloga, ali tek... iz naše mladalačke usamljenosti ne može proisteći nikakav uistinu značajan roman koga želimo da pišemo. Takav roman će samo za nas, u najboljem slučaju, samo za naše duše biti značajan, inače će biti potpuno bezvredan. Zašto? Jer mu nedostaju lica, razumevanje ljudi.

Ja opažam svoje pogreške, izdvajam se iz njih i posmatram ih objektivnim očima, ali to je jedino što uspevam. Da poslušam sopstveni savet, neobično je težak i naporan posao. U visokom procentu slučajeva on propada, pa ipak ne zaboravljam one preostale procente slučajeva jer oni postoje; i, jednoga dana kada savladam većinu svojih mana i taj preostali procenat biće iskorišćen kako treba. Tasa kaže kako nekad mrzi ljude; ja ih ne mrzim, ali ne mogu ni da ih volim. Većina ljudi je moralno rđava, a intelektualno tupa i izopačena, veli Artur Šopenhauer. Zasada, ne mogu da savladam, ili ravnodušnost ili odvratnost prema ljudima. Docnije? Možda.

Pročitajte još - BRIŽNI VIDAR SRPSKIH DUŠA: Preminuo Vladeta Jerotić

Danas, glavni i za mene sveti zadatak sastoji se u posmatranju sebe, svojih dobrih i rđavih dela; u povećanju dobrih, u smanjenju i popravljanju rđavih misli, reči i dela. I to: rečima, u obuzdavanju sebe u trenucima radosti, žalosti, svađe, u odlučnosti na neki posao ili na nešto drugo i na sticanju ljupkosti u odbijanju i davanju (Balzak), i na kraju - u laži. Nijedna reč ne sme da bude laž, nijedna moja pomisao ne sme da bude lažna. Ponavljam. Moja je sadašnja dužnost: brižljivo samoposmatranje.

Vladeta Jerotić (1924-2018), Foto Zadužbina Vladete Jerotića

Što se politike tiče, u današnje vreme ima nekoliko država u kojima je ideja “velikog čoveka” predložena (u prvom redu mislim na Nemačku i Rusiju). Ali takva ideja u suštini nije ostvarena, niti će ikad moći da bude postignuta. Samo zbog jednog: zbog ljudskog greha. Dostojevski lepo kaže u “Zapisima iz podzemlja”, da čovek voli da mašta i sanja o nečemu, a najviše mrzi kada se te mašte i sanjarije ispune. Čovek voli samo da gradi put, a odmah je nezadovoljan kada je taj put dovršen. Čovek voli da zida, ali još više da ruši. On neće da bude “klavirska dirka”! Eto zato, nastavlja Dostojevski, čoveku je dalek i mučan put da dođe do “mravinjaka”. Čovek stvarno ne zna šta hoće. U većini država, verujem, više od 70% građana nije zadovoljno trenutnim stanjem i vladom. Zašto nije zadovoljno? Kakva bi ona trebalo da bude, ta vlada? Svako će kazati nešto drukčije, a i to rečeno neće biti ni tačno niti istinito. Duša čoveka nešto želi; to je prava iskrena težnja ka savršenstvu, istini, izgubljenom raju, Bogu - upitan šta želi, ne zna, to je odraz greha, nesavršenosti, đavola. Već ta njegova težnja nečemu - izgubljenom raju - pokazuje da ga Bog ne napušta, da o njemu promišlja, da je on Božji sin; ono drugo, neodređeno osećanje, pokazuje da je on još uvek uprljan grehom, da u njemu živi i da ga ono okružuje.

Pobednik strašnog rata trebalo bi da učini prevrat i jedinke i države - to je taj “novi svetski poredak”! Uveren sam da taj novi poredak niti će čoveka učiniti srećnim i zadovoljnim, niti će obezbediti mir među ljudima i narodima. To novo što nam se nudi i nameće ne može biti stalno zbog čovekove nestalnosti. Zbog toga mi i svi snovi o budućnosti naroda, kao i o našoj državi, izgledaju smešni, jer se oni neće nikad ostvariti. Pa ipak hoću da napišem da je moj ideal države - hrišćanski socijalizam. Svi imaju neke ideale, pa evo ga i moj, nikada ostvarljiv, nažalost. Ne bih da taj ideal države (za mene ideal) razvijam, da ne bih propadao u beskrajni utopizam, jer bi me mučno sanjanje o neostvarljivosti tog ideala dovelo do bola duše koga hoću stoga da izbegnem. Nema ovozemaljske sreće, nema u potpunosti ostvarenog ideala, nema zemaljskog raja. Čovek živi samo u mašti, u divnim veličanstvenim maštanjima koje mu Bog šalje radi duhovnog okrepljenja. Ja mirno očekujem kraj rata, budućnost, jer znam da ničim neću biti zadovoljan. Jedino mnogo očekujem od Boga, odnosno moje mašte koja će u naknadu za zemaljske bolove i nesreće stvoriti u mojoj duši likove nadzemaljskih junaka, neostvarljive ideale i snove, nedokučive sanjarije. Siguran sam da će mu moja mašta uspeti da, ma za trenutak, oduzme sve rđavo, a podari sve božansko. Bar u tom trenutku ja ću bolje upoznati tvorevinu, a sa njom i Tvorca. Biću bliže svemiru i mikrokosmosu, osetiću se da me je stvorilo božansko biće, da sam Božji sin. Blisko mi je učenje da su duše postojale pre tela. Čovek koji nema duše, nije čovek. Samo duša čoveka stvara čovekom. Telo je slabo, ništavno, poročno. Telo nas navodi na greh i prema sebi i prema drugima, naročito prema ženi. Sva ova razmišljanja proistekla su iz jednog pojma: čovek. Ona mi pokazuju koliko je čovek beskrajno složen. Čovek je taj koga treba sa mnogo pažnje i znanja posmatrati da bi se shvatio i razumeo. Pa i tada shvaćena će biti samo jedna polovina njegove ličnosti (jedino ga genije razume u potpunosti, prema učenju Ota Vajningera) i dalje ostaje veći deo njegovog karaktera skriven koji se u izvesnim momentima ispolji na opšte zaprepašćenje svih. Sada se još jednom osvrćem na ono od čega sam pošao: od čovekoljupca koji je svestan da je za svakoga i prema svakome kriv. Tasa mi jednom prilikom reče da obično onaj koji daje savete retko ih sam ispunjava. Čini mi se da je i sa mnom tako. I ja znam kakav bi trebalo čovek da bude, svestan sam i vrlo dobro razumem da sam pred svakim kriv i da ni prema kome ne smem biti sudija, ali... ostalo je i dalje na tome razumevanju.

Da li treba praviti razliku između čoveka i “čoveka”? Ja je pravim ali bilo bi bogohulno kad bih prezirao plod Božjeg stvaranja, kada bih prezirao čoveka. To bi bio najveći greh i prema Bogu i prema sebi i prema čoveku. Ne, ja ne prezirem čoveka. Jer kad bih prezirao ja bih morao i sebe da prezirem. Ja samo mrzim ono rđavo u čoveku, talog njegov, greh, mrzim đavola. Naravno, da to isto mrzim i u samom sebi. Zbog toga, da bismo mogli savladati zlo u sebi ili ga bar učiniti bezopasnim, Bog nam je dao dobre osobine koje nam služe kao oruđe protiv greha. Čovek je nakazan, glup, nezahvalan, to je tačno, ali on se može radom na svom uobličavanju učiniti boljim, pristupačnijim, plemenitijim. Čoveku je data mogućnost usavršavanja i stoga najsvetija dužnost treba da mu bude: mo- ralni preporod. Samo oni koji su u tome uspeli postali su veliki.


(Odlomak iz do sada neobjavljenog “Dnevnika, 1941-1945. godine”, koji će izaći u izdanju Zadužbine Vladete Jerotića u aprilu ove godine.)