Vlada Petrić je, možda, jedini pronašao uspešnu formulu da postavi "Teatar Joakima Vujića", početkom šezdesetih, u Ateljeu 212. Za svoj jubilej, na Sretenje, Knjaževsko srpski teatar je odlučio da na repertoar stavi Joakimove "Negre", u režiji Anđelke Nikolić.

Sentimentalna, "poučiteljna" priča o crnim robovima, koje Amerikanci izrabljuju na plantai šećera je daleko od toga, da nije aktuelna. Mi, Srbi smo, dakle, ti robovi, za koje "Evropa suze nema". Rediteljka Anđelka Nikolić je dobro uočila ovu savremenost, ali ju je u svojoj predstavi ili suviše grubo, plakatski, dokumentarno nametala, ili je,počesto, od nje i odustajala, u muci da Joakimovo "dejstvije" prikaže kao dramsku radnju.To se pokazalo kao loše za predstavu, koja je režirana kao pozorišna istina, ne kao persiflaža. Ni onda, na sceni dvorskog pozorišta Miloša Obrenovića, mučeni Joakim Vujić nije mogao radnjom da drži pažnju gledalaca, koji su više voleli da gledaju slona, nego šta se na sceni događa. Zato je tu bio Josip Šlezinger, kompozitor, uvek spreman da "uskoči" s muzikom, lekom za svaku, pa i crnačku dušu. Čini se da je bilo bolje uvesti više songova,možda gospela, u anahroni dijalog, da bi posrednost pevanja dala značaj neuverljivom dijalogu.

Pročitajte još - POZORIŠNA KRITIKA: Živeti, misliti, osećati, šta je mučnije?

Poseban problem je bilo to što se govor, sasvim razumljiv na sceni, "prevodio" u titlu na savremeni srpski jezik. A šta je to trebalo tako tačno razumeti? Unutrašnji tok svesti, važne činjenice...?! Taj štos je odvukao pažnju gledališta sa eventualne alegorije na današnje stradanje roblja pod američkom i evropskom čizmom. Jer, ono što je bilo bitno istaći, Sretenjski ustav, donet na dan kada je osnovan Knjaževsko srpski teatar, prvi je garantovao ravnopravnost svima, iako samo petnaestak dana. Ali, daleko od toga da je to bila novost, pa i Joakim Vujić je 1821. godine "Negre" napisao pod uticajem parole "Jednakost, sloboda, bratstvo", Francuske revolucije!

Nikola Milojević, Ivan Vidosavljević, Petar Lukić, Nenad Vulević, Zdravko Maletić, Čedomir Štajn, Isidora Rajković i Dušan Stanikić su se, među trščanom scenografijom Ane Kolbjanove, batrgali, reklo bi se, prilično nesigurni u to da li su u realnosti, ili u postdramskom teatru, kome je samo poruka važna.

Mogućno je da kragujevački teatar, najstariji u nas (1835.), uvek treba da ima na repertoaru neku predstavu po Joakimu Vujiću, zbog čistote, autentičnosti, romantike i čovekoljublja njegovog... Ali, svakako, u dobro promišljenom "ključu", bez dodataka i sadržaja, kojih, ako ih neko voli, ima mnogo u drugim dramskim tekstovima, a naročito u masmedijima i u našem realnom životu.