Andraš Urban: Mira je odavno postala mit

PREMIJERNIM izvođenjem predstave simboličnog naziva "M.I.R.A" u režiji Andraša Urbana, Bitef teatar obeležiće početkom marta tri decenije postojanja. Biće to svojevrsan omaž Miri Trailović koja je osnovala ovo pozorište (sa željom da odražava duh istoimenog festivala) u poslednjim mesecima njenog života. Predstava nastaje na dokumentarnoj građi, kroz proces radioničarskog rada, a naslovnu ulogu igra jedna druga Mira - Karanović.

Urban je laureat nekoliko nagrada Bitef festivala, prošle godine osvojio je i ugledno priznanje za režiju "Bojan Stupica", a pre nekoliko sezona postao je dobitnik najznačajnijeg priznanja za pozorišnu umetnost Mađarske "Jasai Mari". Pred kakvim je sada izazovom?

- Još smo duboko u pripremama. Bavimo se prošlošću, a ja ponekad imam osećaj da radimo predstavu o pozorištu uopšte: zašto je takvo, jesmo li ga prodali, kako smo ga izgubili - kaže na početku razgovora Andraš Urban. - Kada pričamo o istoimenom festivalu avangardnog teatra i novih tendencija, otvara se dilema da li se ili nije implementiralo, u našem pozorišnom i kulturnom životu. Počev od publike, pa nadalje. Svi smo već videli te momente kada za nove ili različite stvari, čak i pozorišni ljudi kažu "pa to smo već videli na Bitefu", i time nekako zaključaju stvar, sahrane je, umesto da prepoznaju određenu vrednost koju treba negovati.

* Biće to vaša posveta Miri Trailović i svemu onom što pozorišnom odvažnošću simbolizuje?

- To će biti predstava o raznim Mirama. Mirjana Karanović nije zbog imena u predstavi, bitna je za nju. Sva ta dokumantarna građa je jedna vrsta inspiracije za predstavu i Bitef teatar, koji nisu mauzolej Mire Trailović. Ali, mit i lik koji se zove Mira, važan je u priči o ovoj izuzetnoj ličnosti, koja je odudarala od sredine, borila se s njom i društvom.

* Sa današnje distance, šta je njena najveća zaostavština?

- Bitef teatar je stvoren kad je već bila na samrti. Društvo, politički i umetnički mejnstrim tretiraju ovo pozorište kao njenu igračku pred smrt... Da je poživela makar još četiri godine da doživi da se artikuliše. Ona je danas mit, sa svim elementima velikih mitova. Jasno je da govorimo o izuzetnoj ličnosti koja je odlučila da život provede u pozorištu. A Festival je postao zato što je neko imao viziju o tome. Organski je vezan za pozorišni pokret koji je imao avangardnu platformu u Ateljeu 212, potom se Bitef teatar na neki način rađa iz festivala. Ako je sve počelo sa "Godoom", na neki način, možemo reći i da se, na neki način, završilo sa mitingom na Ušću. Miru Trailović, već obolelu od raka, vidimo na tom snimku u direktnom prenosu sa Ušća. U osmoj minuti, već je na nogama.

* Umela je da drži distancu prema vlasti, ali i da "koketira" s njom. Da li je to bilo neophodno za umetničke poduhvate?

- Teško da možete bez kompromisa. Bila je ličnost koja se snalazila u određenim društveno-političkim okolnostima i svom vremenu. S druge strane, njena smena iz Ateljea nije samo politička već i ljudska priča. Jovan Ćirilov je govorio da je tada dobila rak, želeći da kaže koliko je to bio bolan trenutak. To je i priča o jednoj sredini. Stalno se pozivamo na političare, stranke, sistem, a uvek zaboravljamo priču o određenim ljudima i osrednjosti, koja kad-tad pojede izuzetne.

Pročitajte još: Andraš Urban: Svi smo sumnjivi do - paranoje

* Da li je Mira Trailović bila lakmus papir za doba u kojem je živela?

- Jesmo li mi sad sigurni da rade uvek najbolji reditelji, da se stvarno bavimo nekim progresivnim teatrom? Ili samo predstavljamo umetnost koja će da prođe? Koja vegetira na neki način računajući na onu publiku što postoji i zbog kulturne tradicije, sa navikom da dolazi u pozorište. Vlada jedna vrsta konformizma u svim segmentima pozorišnog stvaranja, i na ličnom i na generalnom nivou.

* Mislite li da neko vreme više ili manje pogoduje takvim pojavama?

- Imam osećaj da volimo da živimo u svojim vremenima, tako da se pozivamo na bivša. Počev od Jugoslavije i jugoslovenstva, pa do pozorišta. Ali, to koristimo kao izgovor kako je nekada bilo, kako je sad, a uglavnom samo podržavamo onu osrednjost koja postoji u datom trenutku. S druge strane, imamo jednu veoma opasnu stvar trenutno u celoj kulturi: zabranu zapošljavanja u teatru, smanjenje budžeta. Možemo preživeti, ali ćemo za par godina pozorište prihvatiti takvo kakvo je. U njemu sada za 250 evra rade neki ljudi veoma važne poslove, majstori svetla, na primer. Na čelu sam teatra ("Deže Kostolanji" u Subotici), svakodnevno doživljavam njihov odlazak i dolazak nestručnog kadra na njihova mesta. Takođe, primećujemo da se pozorišni upravnici ponašaju kao da su sekretari svojih osnivača. Sve više uočavamo običaj kako se repertoar jednog pozorišta prilagođava ukusu lokalnog političkog funkcionera koji se ne razume mnogo u teatar.

* Šta će sve vaša predstava da obuhvati?

- Ja se bavim Mirom kao pojmom. To je priča o stradanju određenih vrednosti i licemerju koje ga okružuje. A mi podržavamo sve to stradanje i degradaciju samo da bismo očuvali komfornu zonu.

Pročitajte još: Večna priča o zlostavljanju

* U kakvom dijalogu je Bitef s društvom danas?

- Sam festival i Bitef teatar prolazili su kroz razne identitete. Kada je stvoren festival postojala je Jugoslavija, Istočni i Zapadni blok koji su se jedino ovde mogli sresti. Bitef je mamut u celoj ovoj priči, ali menjanjem paradigme na tom planu, izgubila se i ta vrsta funkcije. S tim, da je i dalje najznačajniji festival na ovim prostorima. Verujem da i dalje ima kapacitet i htenje da korespondira sa vremenom i društvom u kojem se nalazi. Ali, kao i institucije, i festivale čine ljudi. I nije nebitan njihov kvalitet. Nismo ni svesni do koje mere uništavamo jednu infranstrukturu, niti masakra koji je učinjen na drugačijim pozorištem - da ne kažem avangardnim i eksperimentalnim. To je i sitemsko pitanje. Nije samo priča o mentalitetu, stvar je i lične odgovornosti.

* Kakvi ljudi odlučuju o pozorištu?

- Često se dešava da kao u fudbalu, treća liga postane prva. Na svim nivoima vidite kako se smenjuje kadrovski, stručni nivo. Živimo u vremenima kad nam odlaze ljudi. Ko zna da ukuca ekser u zid već je u Londonu. U Beogradu se to ne primećuje na taj način, kao u Subotici, na primer. I nije to priča samo u Srbiji. Uglavnom vlada jedna škola realizma, koju zovem kvazi-Stanislavski. Za nešto drugačije, prva prepreka će vam biti uprava u pozorištu, ponekad i ansambl. Tako je cela kultura postavljena u ucenjenu situaciju. Da se razumemo, to nema veze sa školom Stanislavskog već se koristi kao izgovor za neku vrstu "šmire". Danas pozorište mora da bude rentabilno, da stvara profit, što je vrlo opasna priča. Ali, ono mora i da ima publiku i zbog toga je sve ovo veoma složena stvar.

* Kada poredite vreme u kome je nastao Bitef festival i ovo danas, šta primećujete?

- Živimo u vreme bez umetničke solidarnosti. Važno je da se ne talasa. A pozorište može mnogo iskrenije da "govori" nego što mi pretpostavljamo.