Mark Lamert gost MSU: Sveske i žive slike

UMETNIK i profesor Mark Lamert, čiji su radovi na postavci “Na putu oko sveta. Umetnost iz Nemačke - dela iz kolekcije Instituta za međunarodne odnose u kulturi (ifa) od 1949. do danas” (kustosi Matijas Flige i Matijas Vincen), bio je gost beogradskog Muzeja savremene umetnosti i održao predavanje “Slikarstvo i radne sveske”.

Još od osamdesetih, ovaj berlinski autor, koji se bavi slikarstvom, grafikom, ilustracijom i scenografijom, sakuplja materijale u radnim sveskama i na taj način je ostavio trag o političkom kontekstu u kojem je njegovo delo nastajalo. Principe koje je razvio u slikarstvu, primenio je i u teatru, sarađujući sa legendarnim Hajnerom Milerom, ali i Žanom Žurdilom i Dimitrom Gočevim (sa čijom predstavom “Persijanci” je gostovao na Bitefu).

PROČITAJTE I:Muzej savremene umetnosti: Redovi za velikane i drugog dana (FOTO)

- Moje sveske, odnosno dnevnici, bile su način da se konzervira nadrealno, a te beleške su mi omogućavale da sačuvam i slikovni i tekstualni materijal - otkriva Lamert. - Susreti između onoga što sam pisao i slikao, bili su delimično slučajni, a delom i željeni.

* Šta se iz tih svezaka danas može pročitati u istorijskom, a šta u ličnom, odnosno estetskom kontekstu?

- Iz istorijskog aspekta one mi nude mogućnost kritike i samokritike, sa jedne vremenske distance, sa koje sada mogu da procenim kako sam shvatao neke stvari i stavljao ih u kontekst. Mogu da pročitam i kako se moja pozicija u odnosu na kontekst menjala, ili nije. Lično, mogu da procenim ono što u tom trenutku možda nisam shvatao, ali sam ga sačuvao. U estetskom smilu, razmišljanje o tome da li je nešto vredno i da li ga treba sačuvati, može se smatrati nekom vrstom “ubilačkog instinkta”.

o Šta vama lično znači što ste uvršteni u izbor koji globalno predstavlja nemačku umetnost?

- Ova izložba putuje svetom još od 2013, a premijerno je predstavljena u muzeju za nove medije u Karlsrueu. Jedan je od prvih ozbiljnih pokušaja da se ponudi obimni prikaz nemačke umetnosti nakon 1945. i to u oba njena podeljena dela. Ovu sam postavku video u tri različita konteksta - u Nemačkoj, Brazilu i Srbiji. Na osnovu toga mogu da kažem da nije reč o običnoj nemačkoj izložbi, već je kustosima uspelo nešto vanserijsko, neuobičajno i što dugo niko nije uspevao u toj formi da ponudi.

Mark Lamert ,foto N.Fifić

* Koliko je susret sa Hajnrom Milerom bio presudan za bavljenje scenografijom?

- To je bila pretpostavka, jer da nije bilo njegove želje, ja to nikada ne bih radio. Suštinski, u različitim evropskim zemljama - Portugaliji, Nemačkoj, Švajcarskoj i Grčkoj, radio sam samo sa tri reditelja, a nijedan od njih nije bio tipičan čovek teatra. Jedan je bio pesnik - Miler, drugi francuski intelektualac, prevodilac, predstavnik šezdesetosmaškog pokreta - Žurdil, a treći bugarski roker - Gočev.

* Da li je pojam koji se vezuje za vaše scenografije “mašine za dramaturgiju” proistekao iz Milerovog “Hamleta mašine”?

- Taj pojam ne potiče od mene, pa možda i nisam najbolja osoba da ga procenim. Usudiću se da kažem kako radim, što bi moglo da bude neko objašnjenje. Scenografije koje kreiram odnose se na tekst i ljude koji deluju unutar prostora. Ti prostori pokušavaju da budu delatni u smislu dramske radnje.

* Ali su i likovno autonomni i svedeni...

- Autonomni su koliko su i glumci u jednom pozorišnom činu. To nisu tipične scenografije kakve prave slikari kada se poduhvate teatra. One za sebe traže slobodan manevarski prostor u kome će se iskazati. Ali, ono što tražim u scenografiji, tražim i u slikarstvu.

* Koliko su to onda vaše trodimenzionalne slike, bez obzira na dramaturški kontekst?

- To su sigurno trodimenzionalne slike, ali nisam siguran da su baš moje. Ono što mi je najvažnije uz boju, jeste kako da zauzmem neki prostor, a da pritom scenografija ne dominira, ne oduzme mogućnost glumcima za njihovo delovanje. Trudim se da im ne oduzimem manevarski prostor.

Predstava "Persijanci" igrana na Bitefu,foto L.Antonović

ČAROLIJA ZGRADE MSU

ZA mene je zgrada MSU zaista čarobna - priznaje nemački umetnik u čijoj porodici ima dosta arhitekata i urbanista. - Ljudi od struke znaju da je jugoslovenska arhitektura šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka nešto posebno. Tako se zna i za ovaj muzej, ali i za ceo Novi Beograd koji je sam po sebi interesantan. Za ovu arhitekturu izuzetno interesovanje pokazuju i moji studenti i moja deca.