Kad odlaze veliki - ostaje praznina koju samo sećanja mogu da popunjavaju.

Sreća moje profesije sastoji se u tome što sam mogao da upoznam, družim se i ponekad provodim i duže vreme sa ljudima nesvakidašnjim, talentovanim, stvaraocima, od retke vrste, i gde vam čast može biti da ste s njima na bilo kome mestu.

Jedan od takvih je bio nedavno preminuli - slikarski lav - Momčilo Moma Antonović, beskompromisni borac za istinitu (U)metnost, jedan od ređih koji nije pristajao na mode, podvale, trendove, ili kako se već zovu današnje (svakidašnje) izmišljotine dokonih ljudi i prevaranata (istovremeno). Oduvek sam voleo da posmatram dok stvaraoci rade, voleo sam da pratim proces nastanka umetničkog dela, i to su mi dozvoljavali, po pravilu, samo oni veliki, pravi, najbolji. Oni nemaju razloga da bilo šta kriju, jer sve što imaju - dobijeno je od Tvorca, i njihov rad je samo oduživanje, vraćanje duga, i dostupno svima.

PROČITAJTE JOŠ - Preminula glumica Ljiljana Šljapić

Jedan od tih je bio i Momčilo, koji me je bratski upustio u svoj svet - da ispotiha posmatram kako nastaje Slika. Dešavalo se to na dva mesta. Prvo, u njegovom ateljeu, pedantno sređenom da bi mu pozavideli i mnogi iz pragmatičnih disciplina; svaka zabeleška, svaka skica, crtež, akvarel, gvaš pravilno su postavljeni u fascikle, kutije, a mnogi ciklusi zauvek sačuvani u malotiražnim knjigama koje je jednu za drugom izvodio zajednički prijatelj Rajko Karišić. Ovaj atelje, na 13. spratu u Franca Rozmana, Moma je jednostavno nazivao “sigurnom kućom”, mestom gde je sklonjen od buke savremenog sveta na miru i uz prijatelje mogao da stvara.


Bio je zaista pomilovan od Tvorca i pripadao je vrsti umetnika koja brzo radi, u velikim serijama, sve dok imalo ima vatre u ideji koja ga vodi. Tako su godinama tekla dela iz ciklusa “Beograd na Meteorima”, “Istočnik Srbstva” (Hram Svetog Save na Vračaru), “Kuće nepoznatih vlasnika”... U svemu, držao se principa da je delo - delo, samo ukoliko to zaista jeste; ili ga ne treba ni biti! Drugi doživljaj je bio posmatrati ga dok radi u Hilandaru. U improvizovanom ateljeu, na drugom spratu Velikog konaka, s pogledom u baštu i na zeleno mediteransko brdo, zadovoljstvo se širilo čitavim prostorom i zarazno delovalo na sve koji u njega stupe. Jedna mala družina s Momčilom na čelu, uz slikara Dragana Bartulu, fotografa Rajka Karišića i moju malenkost, uobičajila je, uz blagoslov manastirskog bratstva, da dolazi u manastir jednom do dva puta godišnje, da tu radi desetak dana i sve što za to vreme učini - ostavi manastiru na raspolaganje.



To malo, gotovo bratstvo, pod mudrim rukovodstvom profesora Momčila - funkcionisalo je besprekorno, u svemu poštovalo pravila manastirskog života, a to im se vraćalo u delima kakva u otadžbini nikako ne bi mogli da ostvare u takvoj jedinici vremena. Posmatrao sam ih, a osobito najstarijeg kako, poput najčistije dečje duše, miluje kistovima i pastelima plemeniti akvarel papir. Kako je istovremeno i tu, sa nama i negde daleko, u nekom nama nedostupnom svetu, gde smo mogli da zavirimo tek kada bi nam odškrinuo vrata. I pričali smo, ne mnogo, ali jezgrovito, o Umetnosti, Životu, Veri, Ljubavi, u kojoj se kupa sva Vaseljena. I činilo mi se u više navrata kao da se u toj specifičnoj simfoničnoj tišini i pri neverovatnom svetlu, što isijava iz svakog kamena i cigle naše svetinje - dešavaju neka čuda, najviše vilinskoj prašini nalik, koja sve obuhvata, prožima i ostavlja duboke tragove u duši.

Kad su nas monasi s radošću ispraćali želeći nam srećan put i skori povratak, primetio sam da se sa setom još jednom okrenuo i ulovio dragoceni kadar Hilandara. Niko nije pretpostavio da je to bio poslednji pozdrav, opraštanje od mesta koje će mu u budućnosti biti daleko bliže nego nama koji smo ostali za njim.

Zbogom prijatelju, veliki posleniče, Umetniče i brate; neka te anđeli vode prema Svetlosti, kojoj si oduvek težio.