“Hronika palanačkog groblja” u Kruševačkom pozorištu

U sredu u 20 časova u Kruševačkom pozorištu biće održana premijera predstave “Hronika palanačkog groblja”, bazirana na čuvenoj zbirci pripovedaka, jedne od naših najvećih spisateljica, Isidore Sekulić.

Režiju ovog izvanrednog komada potpisuje Ivan Vuković, a dramatizaciju je radila Jelena Mijović. U jednoj od najvećih i najznačajnijih predstava ove sezone, čuvenog kruševačkog teatra, glavne uloge tumače Nebojša Vranić, Bojan Veljović, Marija Gašić, Nikola Rakić, Aleksandar Đinđić, Suzana Lukić i Ema Stojanović.

Sudeći po značaju adaptiranog dela, studioznosti režije i dramaturgije, scenografiji, muzici i kostimima, interesovanju publike, odličnom ansamblu i produkciji, velika očekivanja će biti opravdana i “Hronika palanačkog groblja” će postati nosilac repertoara, nedavno renoviranog Kruševačkog pozorišta, u ovoj godini, čemu doprinose i reči dramaturga Jelene Mijović:

“Glas razuma Isidore Sekulić nadjačao je palanačko domunđavanje. Kao pozvan i prozvan da razloži i ispita ovu našu palanku danas. Zbog toga mi se čini izlišnim eventualno pitanje zašto “Kronika palanačkog groblja” sada i ovde, a odgovor toliko očigledan i kristalno jasan da bi bilo uvredljivo izgovoriti ga.
Neki likovi i neke sudbine iz Isidorine „Kronike“, predviđene za neku sledeću dramatizaciju, sami su se gurali, zatim se i ugurali i u ovu. Sasvim sigurno, da nas podsete da je antisemitizam nedvosmislena potvrda nacizma. Da nam pokažu gde počinje put za Holokaust i kojim se rečima popločava. Jer, velika je moć reči, posebno onih izgovorenih.

Iz nekih razloga, i Heraklitove “vlažne duše” skakutale su besvesno, kao statisti masovki, zarobljene u memljivom palanačkom enterijeru. Uspavane, odustale od borbe i promene, zaboravivši davno da je “suva duša najmudrija i najbolja”. Jer, u palanci dijalektike nema, a nema ni eksterijera.

I, kao što kaže, na početku, “Filozofije palanke”, Radomir Konstantinović: “Iskustvo nam je palanačko.”
Ponekad, opasno je (i kažnjivo) reći to na uho palanačkoj oholosti; ponekad, međutim, ova reč ide do pojma sudbinskog: palanka je, kaže se, naša sudbina, naš zao udes. Nema, niti može da bude promene. Istorija nas je zaboravila, kao u nekakvoj velikoj rasejanosti. Između sela i grada, ovako zaboravljen, svet palanke nije ni selo ni grad. Duh njegov, međutim, jeste duh između plemenskog, kao idealno-jedinstvenog, i svetskog duha, kao idealno-otvorenog. Kada ovaj duh ovako govori o svojoj zloj sudbini, on govori o svojoj izuzetosti iz istorije. Ali, i kada je oglašava za prokletstvo, on hoće tu izuzetost. Osnovna pretpostavka duha palanke negde je u tome - da je to duh koji, zaboravljen od istorije, pokušava, sada, ovaj udes da preobrazi u svoju privilegiju, time što će i sam (onako kao što se klin klinom vadi) da zaboravi istoriju, ovim zaboravom da se ovekoveči u samom sebi, zaveren trajanju, s onu stranu vremena. Vreme je s druge strane brda, tamo gde počinje svetski haos, ili haos apsolutno-otvorenog sveta.
Prvobitna svrha palanke postala je njen usud. Palanke su nekada bile drvena utvrđenja koja su se nalazila na putevima kojima se prilazi važnoj tvrđavi ili gradu. Služile su za zaštitu vojnih logora, pograničnih naselja, stanovništva u zbegu. Štitile su od neprijatelja iz spoljnog sveta. I nastavile tako, vekovima pošto je neprijatelj otišao drugim poslom, jer i neprijatelj ima neka posla, prestravljene svim što dolazi spolja, još više onim drugačijim i nepoznatim unutar bedema. Zatvor nam je postao utočište, neprepoznatljivo kao zatvor, jer smo zaboravili ukus slobode. „Ni za ime pravde ne bismo znali da nije nepravde” svetli Heraklit, iz mraka.

I šta nam je sada činiti u toj palanci, sa tom Palankom, šta drugo nego srušiti zidove bedema - tamnice, sa kojom smo srasli i postali ona sama? Šta drugo nego pratiti i slušati onaj far palanke, Učitelja Branka, koji viče: “Svet, da, svima bi nam trebalo, svima nama Srbima, koji smo se ovde dole stisnuli kao na dnu cediljke…” Nema veze što je Učitelj Branko odavno mrtav, i svi mi, palančani. Sloboda je iza bedema. Svetli i peva radosno.”