“Mrtva priroda” prenos uživo

NIŠTA u umetnosti nije napravljeno u trenu nadahnuća, već iziskuje razmišljanje i trud. Umetnost podrazumeva umeće za koje su potrebni strpljenje, umešnost, znanje, talenat... Ovo tvrdi beogradski umetnik Igor Stepančić, koji na izložbi “Umetnik (ni)je prisutan” učestvuje sa preformansom “LIVE, Mrtva priroda, Streaming”.

Izvodi ga u Narodnom muzeju, a sve se uživo prenosi u Likovnoj galeriji Kulturnog centra Beograda i na društvenim mrežama “Jutjub”, “Fejsbuk” i “Instagram”. Posle četvrt veka, ponovo je u selekciji “Kritičari su izabrali”, čiji je autor Danijela Purešević, i premijerno se predstavlja performansom.

PROČITAJTE JOŠ - "Džandrljivi muž", 150. put

- Još dok smo bili na Akademiji, Dragan Lubarda nam je govorio da kada nam mnogo dobro ide onom rukom kojom crtamo, moramo da promenimo ruku, kako ne bismo ušli u manir - kaže Stepančić, za “Novosti”. - Tako sada, ovim performansom, zapravo menjam ruku, izlazim iz zone sigurnosti. Radio sam razne tehnike - video, internet, fotografiju, ali nikada nisam koristio telo u svojim radovima, niti se bavio ljudskom izdržljivošću, fizičkom ili mentalnom, već isključivo estetikom, promišljanjem...

Tokom tri nedelje, uz pomoć dva ekrana (u Galeriji će se prenositi ono što se zbiva u muzeju, ali i obrnuto), Stepančić će u nizu performansa otvoriti pitanja odnosa umetnika i dela, uloge galerija i muzeja, interakcije umetnika i društva, javnosti..., i tako odgovoriti na zahtev koji je pred stvaraoce postavila kustoskinja: da delima progovore o svojoj (ne)prisutnosti na našoj likovnoj sceni.

- Moje (ne)prisustvo na likovnoj sceni proteklih 25 godina je zapravo samo privid, jer sam težište pažnje publike premestio sa svoje ličnosti na delo - objašnjava Stepančić, koji se posle izuzetno uspešnih samostalnih i grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu, tokom osamdesetih i devedesetih, posvetio umetničkom uobličavanju postavki po muzejima i galerijama, što mnogi, kako kaže, razumeju kao primenjenu, dakle nižu umetnost. - Kroz niz performansa zapravo predstavljam svoj najnoviji i možda najkompleksniji umetnički rad do sada: stalnu postavku Narodnog muzeja u Beogradu, kao vrhunsko umetničko delo u čijoj sam realizaciji učestvovao uz pomoć mnogobrojnih saradnika.

Foto Privatna arhiva

Pored toga što je redizajnirao stalnu postavku za prošlogodišnje otvaranje i niz drugih izložbi, Stepančić je u Narodnom muzeju prisutan još od 1995, kada je tu izlagao u okviru ciklusa “Na iskustvima memorije”. A postoji i jedna duboko lična veza: u Zbirci Joce Vujića nalazi se rad Stevana Jenovca, Stepančićevog dede po majci, koji je i jedan od osnivača muzeja u Somboru. Tako njegovo prisustvo u muzeju, a (ne)prisustvo u galeriji Kulturnog centra, tvrdi, ukazuje i na naslov izložbe.

- Moj stav o umetnosti kao funkciji u stvaranju kulturnog identiteta, nasuprot obimnoj produkciji lepe, uzvišene umetnosti koja ne samo da je elitistička nego je i hermetična, odveo me je u pravcu stvaranja umetnosti koja ima širu društvenu ulogu u preoblikovanju uloge umetnika, produkcije i percepcije umetničkih dela - smatra Stepančić. - U ličnom umetničkom radu stavio sam akcenat na umetnost, dok je umetnik ostao u drugom planu. Otuda i privid da umetnik nije prisutan.

RIČARD DEMARKO

TOKOM specijalizacije u Edinburgu, Stepančić je upoznao čuvenog Ričarda Demarka, koji je Bojsa, ali i mnoge druge slavne autore, uveo na svetsku scenu:

- Gotovo godinu dana proveo sam družeći se sa njim u galeriji u kojoj je okupljao umetnički krem, sa kojima smo i mi studenti komunicirali na ravnoj nozi. Govorio je da umetnost nije produkcija, na čemu su drugi insistirali, ni industrija, niti se broji kvadratnim metrima, već nešto što se kontemplira.