MOMO je bio vrlo prisutan i nežan otac i uključivao je mene i sestru Jelenu u gotovo sve što je radio. U stvari, svi zajedno smo, kao porodica, živeli tu avanturu svakodnevno, radujući se njegovim uspesima. Bili smo na neki način ekipa u kojoj je on bio kapiten, ali gde smo svi mi davali svoj maksimum za uspeh tima - ovako, za “Novosti”, govori Ana Kapor, ćerka jednog od najvoljenijih srpskih književnika i slikara Mome Kapora. - Bilo je lepo gledati kako se zajednički san mog oca i moje majke Ane ostvaruje i kako dvoje mladih ljudi, koji su krenuli od nule, polako grade život kakav su želeli. Njihov optimizam i vera u to da će tatine knjige naći put do publike i onda kada je to izgedalo nemoguće su nešto što me prati i što je suštinski odredilo moj odnos prema životu.

Ova poznata slikarka, koja već više od tri decenije živi i radi u Rimu, nedavno je posetila Beograd, kako bi promovisala očevu čuvenu knjigu “Beleške jedne Ane”, u novom izdanju “Lagune”. U razgovoru za naš list, Ana Kapor je govorila o Beograđankama nekad i sad, odrastanju uz slavnog oca, porodičnim vrednostima, ali i najavila nova izdanja Kaporovih “starih” knjiga.

* U predgovoru “Beleški” kažete da je Ana arhetip Beograđanke koju i danas srećemo. Kakva je, prema vašem mišljenju, savremena Beograđanka?

- Ana je tinejdžerka koja je u sukobu ne samo sa starijima, nego i sa svojim vršnjacima, u kojima vidi kopiju njihovih roditelja, uljuljkanih u udobne ali ne preterano zanimljive živote. Ona je neko ko ne sledi modu niti pravila, već ih stvara. Grad u kom joj se desilo da se rodi doživljava kao najbolji na svetu i ne razmišlja o tome da ga zameni za neki drugi. Ona je pronicljiva i radoznala, ali u isto vreme poseduje i određenu dozu naivnosti, koju je danas teško pronaći kod devojaka njenog uzrasta. Današnje Beograđanke možda sa malo manje romantike vide Beograd i lakše ga menjaju za neke druge gradove jer su se vremena promenila, a sentimentalnost ne pomaže onima koji žele da nađu svoj put što pre. S druge strane, današnje Beograđanke, baš kao i Ana, sačuvale su smisao za humor i specifičan duh koji je nemoguće imitirati.

* Rekli ste da ste dosta kasno pročitali knjigu “Beleške jedne Ane”. Šta je ona vama značila tada?

- Kada sam je pročitala, shvatila sam da je ta knjiga sublimat svega onoga u šta je moj otac verovao. U njoj ima ljubavi, nežnosti, ironije, nostalgije, ali i ozbiljne kritike tadašnjeg sistema. Iz knjige sam razumela i zašto je toliko voleo reku i zašto nas je tamo često vodio, ali i kako da naučim da budem srećna sa onim što imam i da ne čeznem ni za čim. I najzad, ova knjiga me je naučila toleranciji i prihvatanju različitosti, kao i tome da ljudima prilazim bez predrasuda, vodeći se uvek samo svojim instinktom.

* Očev slikarski talenat je nesumnjivo u vašim genima, a šta je sa spisateljskim darom?

- Mnogi slikari pišu, i to vrlo dobro. Ja zasada nisam osetila potrebu da krenem u tom pravcu. Ipak, rado sam prihvatila da napišem predgovor knjige “Beleške jedne Ane”, jer sam to doživela kao dug prema tati i prema svemu što je, kao roditelj, učinio za mene.

* Da li je teže biti slikar u Rimu ili u nekom drugom, “manje umetničkom” gradu?

- Biti slikar je, prema mom mišljenju, jedno od najlepših zanimanja, ali podrazumeva i određene rizike koje čovek mora da preuzme na sebe kada odluči da se bavi ovim poslom. Već dugo slikari, u stvari, nijednom društvu nisu preterano potrebni niti važni, iako sam duboko uverena da ne bi trebalo da bude tako. Možda postoje neke sređene zemlje gde je drugačije, ali u Italiji, baš kao i u Srbiji, umetnici su uglavnom prepušteni sami sebi. Pravila igre su jasna od početka, pa onaj ko ipak odluči da bude slikar, bez obzira na sve, zna unapred šta ga čeka. S druge strane, slikarstvo je polje apsolutne slobode, a nedostatak bilo kakve hijerarhije daje osećaj da sve zavisi samo od nas samih, što meni savršeno odgovara, jer sam vaspitana na način da se ne oslanjam na druge.

* Ko je vaš najveći kritičar? Čijem sudu verujete?

- Sama sebi sam najveći kritičar. Perfekcionista sam, pa onda i od drugih zahtevam mnogo, što i nije dobro. U stvari, uopšte nisam laka, i sigurno je da me Vladimir zaista mnogo voli kada je izdržao sa mnom 35 godina.

* Vaš sin odrasta sa roditeljima slikarima, u Rimu, u svetskoj prestonici kulture. Pokazuje li on, možda, neka umetnička interesovanja?

- Luka je na završnoj godini prava. On je Vladina i moja bolja, apdejtovana verzija. Voli da čita i vrlo lepo piše, ali nikada nije poželeo da mu to bude životni poziv. Možda je tako i bolje. Nove generacije mnogo brže od nas shvataju šta žele i kako svet funkcioniše.


UNUKU NA POKLON AUTORSKA PRAVA

* Koja nas još reizdanja očekuju?

- Trenutno je u pripremi knjiga “Onda”. To je ilustrovana bajka za decu i odrasle koju već dugo nije moguće naći u knjižarama. Tata je autorska prava za ovu knjigu poklonio mom sinu, a svom unuku Luki, jer je to knjiga za koju je on odmalena bio najviše vezan. Žao mi je što su njih dvojica mogli da se druže samo petnaest godina, ali to je ipak bilo dovoljno vremena da ga Luka zauvek zapamti i zavoli. Jelena i ja planiramo da sa “Lagunom” sledeće godine izdamo i knjigu “Hej, nisam ti to pričala”, jer je ona na neki način prirodni nastavak “Beležaka”.