KAD malo bolje razmislim, i ako sam iskren prema samom sebi, rekao bih da mi je pisanje celog života bilo nalik na dragoceni hobi između termina za igranje fudbala ili gledanja silnih utakmica širom sveta. Ja sam potrčao da stignem loptu kad sam imao tri godine, i niko je nikad nije do kraja primirio, jer lopta je - kao što se zna, besprekorno okrugla i brza. Lopta je brža od čoveka, i to je sva tajna fudbalske igre - kaže Dušan Kovačević, pisac koji od detinjstva "piše u samoodbrani", ali isto tako posvećeno igra i fudbal, zbog čega već decenijama traje nedoumica da li je u životu više vremena proveo za pisaćom mašinom ili na fudbalskim terenima.

U novogodišnjem intervjuu, za "Novosti", Kovačević ekskluzivno, prvi put, govori o svojoj strasti prema fudbalu, igri koja je za mnoge važna poput života i smrti, o Partizanu, čiji je navijač postao još u roditeljskoj kući...


* Jedine vaše beleške o fudbalu, i to vrlo kratke, nalaze se u upravo objavljenoj knjizi, zborniku radova "Humor je svetlost: O književnom stvaralaštvu Dušana Kovačevića". Zašto o svojoj opsesivnoj ljubavi prema fudbalskoj igri, a bili ste i igrač Vojvodine, nikada ne pišete i ne govorite javno?

- Postoje dve opsesivne stvari u mome životu o kojima nikad nisam ništa ozbiljnije napisao, a to su fudbal i ronjenje. Pretrčao sam planetu nekoliko puta i preronio, na dah, jedno more. Ronio sam oko svih ostrva Jadrana i oko ostrva po Mediteranu. I danas se sećam uvala, grebena, pećina i hridi pod morem, sa neverovatnim lepotama koje su staništa riba, rakova, algi i raznoraznih čuda kao iz bajki. Za mene je more samo ono ispod površine mora. A fudbal mi je pomagao u školovanju, pošto su mnogi profesori imali razumevanja za moje izostanke sa časova ili "propuštene" lekcije. Nikada nisam igrao profesionalno, ali sam prošao kroz sve škole i uzraste u učenju te igre. I u to doba - pedesetih i šezdesetih godina, fudbalska igra je bila ljubav, a danas je ogroman posao, biznis, trgovina, obrt kapitala i navijačkih emocija kad veliki fudbaler pređe iz kluba u klub. Da su u ono vreme bile ovolike pare u igri, možda bih i ja pokušao da živim kao profesionalni igrač, i od pisanja ne bi bilo ništa. I sva sreća, to se nije desilo.


* Ako je zanat prvi uslov ozbiljne umetnosti, i da se pisanje drame može uporediti sa perfekcionističkim sajdžijskim zanatom, kao što kažete, da li je u tom smislu i igranje fudbala možda "sajdžijski posao"?

- Za mene je fudbalska igra - umetnost. I fudbaleri se dele na radnike, službenike, majstore i umetnike. Kad kažete Pele, onda je to sinonim za vrhunsku umetnost koja je još uvek nedostižna. Bio je to neverovatan spoj snage, inteligencije, mašte i fudbalskog baleta. Trostruki prvak sveta. Ko će to uskoro biti? I kad, ako ikad bude?


Pročitajte još: Dušan Kovačević za "Novosti": Novi rat bi nas dokrajčio, mir je potreban kao lek


* S kim ste najviše igrali fudbal, a s kim danas igrate? Kako izgledaju vaše utakmice i ko su najbolji igrači u tim timovima?

- Igrao sam sa bar hiljadu ljudi iz sveta fudbala i mnogih drugih profesija. Nema terena, sale ili balona u kome nismo odigrali bar jednu utakmicu. A ko je najbolji, to je teško i rizično pitanje po život. Moj dragi prijatelj, Borislav Mihajlović Mihiz, pričao je kako ste Crnjanskom mogli reći da je osrednji pisac, ali da je osrednji fudbaler bilo je opasno po život. On je za manju uvredu imao dvoboj na Vršačkom bregu. Povreda fudbalske časti je neoprostiva.

Dragan Velanac uručio je u ime Partizana dres

* Crnjanski je u svojim pismima Ivi Andriću govorio da bi sve što je ikada napisao dao za samo jedan minut u dresu reprezentacije Jugoslavije. Da li ste možda i vi nekada imali slično osećanje?

- Ovo pitanje je nastavak priče o jednom od najvećih srpskih i evropskih pisaca koji bi dao sve što je uradio za jedan gol u dresu reprezentacije. I to je san svih dečaka koji širom sveta trče za loptom. I kao što sam već rekao, jednom se samo ostvario taj san, da tri puta bude najbolji na svetu. A potrčao je za loptom od krpe, bosonog, u jednom od siromašnijih predgrađa Brazila.


Pročitajte još: Dušan Kovačević: Nisam zalud trošio pero


* Zanimljivo je, recimo, da u Nemačkoj postoji fudbalska reprezentacija nemačkih književnika. Kada biste ovakvu reprezentaciju osnivali kod nas, kojim biste našim piscima dali nacionalni dres?

- Kapiten bi bio - Crnjanski. I on bi sastavio tim, jer niko ne bi želeo da mu se suprotstavi i izlazi na dvoboj sa starim pištoljima porodice Dunđerski.

Ekipa sa malog fudbala

* Za vašeg dedu Cvetka Kovačevića, Drugi svetski rat je bio mrak, jer se selo podelilo na partizane i četnike, a i za vašeg oca Đorđa, kako ste zapisali u knjizi, bio je tragična priča - kao učenik trećeg razreda Poljoprivredne škole u Šapcu mobilisan je za Sremski front, zato što je bio svrstan među decu bogataša "kulaka", a osveta partizana počela je još dok je rat trajao. To ipak nije uticale na vas da decenijama budete jedan od najstrastvenijih navijača Partizana?

- U mojoj kući se navijalo za Partizan. I u to doba - polovinom pedesetih godina prošlog veka, pa sve do sedamdesetih godina, Partizan je bio jedan od boljih evropskih timova. Polovina fudbalera Partizana igrala je za reprezentaciju Jugoslavije. I kad ste pomenuli te moje priče o odrastanju u zemlji sklonoj podelama, voleo bih za života da doživim malo jedinstva, tolerancije i prijateljstva među braćom Srbima sklonim preziru onoga tamo preko tarabe. Voleo bih da nam budućnost bude isti cilj, koji se zove život u zemlji bez mržnje, svađa i osveta. Mi moramo da menjamo sami sebe, a ne da nas menja trenutna politika i pripadnost jednoj "političkoj boji".


Pročitajte još: Kosmos Dušana Kovačevića


* Šta biste našem fudbalu i Partizanu poželeli u Novoj 2019?

- I u Novoj godini želim, što se tiče fudbala, da Partizan ponovo bude ono što je nekada bio - važno ime u evropskoj fudbalskoj igri, a čestitam Novu godinu i svim ostalim sportistima. Vašim čitaocima mir koji je tako krhk i nesiguran, uz bolje zdravlje nego što je bilo u odlazećoj godini. Znači, mir i zdravlje, a za sve ostalo ćemo se nekako snaći, kao što smo se snalazili otkako znamo za sebe.

DECA NA TEREN UMESTO PRED KOMPJUTER

SVE ovo što smo govorili o fudbalu, zapravo je priča o sportu, kojom želim da naglasim kako je fizička aktivnost izuzetno bitna za generacije koje će u sledećoj godini potrčati za loptom - da li na fudbalskom terenu, košarkaškom, teniskom, svejedno. Važno je samo da nam sport bude jedan od najbitnijih vidova života i zdravlja naroda. Ne bih sve ovo pričao da ta želja nije upućena klincima kao što su moji unuci, a imam ih trojicu - Vuka, Luku i Teodora, koji su u predškolskom uzrastu i već idu na fudbalske terene i jure loptu, kao što sam ja to nekad radio. Reći ću da sam pre nekoliko večeri u "balonu" u Zemunu igrao utakmicu sa ljudima s kojima to radim već četrdeset godina, i među njima su i neke nove generacije koje su došle, i ovo je moj poziv roditeljima - umesto kompjuterskih igrica i mobilnih telefona, koje im deformišu telo i dušu, razvijajući u njima usamljenike, odvedite svoju decu negde gde će prikupiti zdravlje i gde će se učiti prijateljstvu, druženju, maštanju, strasti - kaže Kovačević.

BOŽO MAJSTOR ZA PAS PETOM

NOBELOVCI Alber Kami, Žan-Pol Sartr, kao i Žan Kokto, takođe su igrali fudbal, pišući o njemu kao o "metafori života", a Božo Koprivica je kod nas na tu temu ispisao najlepše knjige. U čemu leži ta magična veza između fudbala i književnosti?

- Sa Božom Koprivicom sam igrao 20 godina, sve do njegovog odlaska u dobrovoljnu "penziju". Bio je majstor za igru i posebno za pas petom. I napisao je, sigurno, najtačnije priče o fudbalskoj igri kao već pomenutoj umetnosti. Zašto su tako čuveni pisci pisali panagirike o fudbalu? Mislim da je jedan od odgovora - strast. Fudbal je opsesivna zavisnost, i ko se jednom prevari i zavoli tu igru, nema mu pomoći i nikada se neće "izlečiti". Na svu sreću.