NE VOLIM ove praznike. Božić i Nova godina definitivno su mi dani očaja. Ljudi oko mene besomučno troše pare koje nemaju, stari roditelji od dece očekuju telefonske pozive i dirljive es-em-esove, mala deca Deda Mraza, gradovi blešte dok sirotinja baulja pokraj raskošno ukrašenih borova. Jedva čekam da se ugasi lažna novogodišnja sreća i da san moje mačke Pepice ne uznemiravaju petarde. Kažete, "vreme za porodicu"? Za neke je porodice svako vreme slavlje, za one druge, ima ih mnogo više, porodica je pravi davež.

Ovako govori, ko drugi no Vedrana Rudan, za "Novosti", na pitanje šta su praznici za nju, koja prečesto "ruši Sneška" tvrdim tradicionalistima bez pardona im razbucavajući mit o vrhovnim porodičnim vrednostima.

* Muško-ženski odnos i odnos majke sa decom, koji su i tema tekstova iz kod nas nedavno objavljene knjige, spadaju u vaše "velike teme". Koja je od njih, ipak, važnija?

- Zanimljivo pitanje. Koga više voliš: tatu ili mamu? Ko ti je u životu bitniji: partner ili dete? Nekim se ljudima zna dogoditi da sebi ponekad postave takvo pitanje. Kad je reč o odnosu roditelj-dete, tu nema mnogo prostora za biranje. Odlučila si roditi obogaćena svemirskim neznanjem, kad rodiš, nema nazad. Ljubav prema deci je koktel biologije, osećaja odgovornosti i potrebe da zadovoljiš očekivanja okoline. Veza iz koje se nikad ne izlazi. Odnos sa partnerom je tvoj izbor, možeš ga, kad ti dosadi, šutnuti bez osećaja krivice i ponekad, ako imaš sreće, sa ogromnim osećajem krivice, voleti više nego dete. Majka sam koja poput većine majki voli svoju decu, srećom ne bezuslovno. Ali sam i žena koja sebi daje za pravo da svoga partnera, uglavnom, voli više nego vlastitu decu. Pokušavam to racionalizovati. Deca mogu biti sretna bez mene, kad je tako mogu i ja bez njih. Partner mi se nije "dogodio", izabrala sam ga, život bez njega ne mogu zamisliti. Zajebani su to odnosi, "Život bez krpelja" daje na tu temu neke odgovore.


PROČITAJTE JOŠ - VEDRANA RUDAN SE ODREKLA NACIJE: Hrvatima pene usta pred nemoćnima, a tresu se pred snažnima

* Šta želite da poručite ženama - bežite i živite same po svom? Ne rađajte? Ne dajte deci da vam otmu dušu i ličnost?

- Svim ženama sveta poručila bih, postoji samo jedna istina: vlastita lova = sloboda. Ostalo su kompromisi, suze, modrice, nož u grlu i očaj.


* Da li će ikada doći vreme da žena sme da govori o majčinstvu kao o "nelepom" iskustvu?

- O "užasima roditeljstva" može govoriti i pisati veoma malo muškaraca, jer muškarce u 99 odsto slučajeva roditeljstvo ne zanima. Doduše, danas je moderno po netu razbacivati fotke idealnih očeva koji voze bebe u kolicima, nose ih oko vrata, režu pupčane vrpce, glade žene po leđima dok one rađaju. Ne verujem muškarcima ni kad za potrebe snimanja glume dobre očeve. Muškarci su nekvalifikovani, oni ne bi smeli pisati o užasima roditeljstva. Sa ženama je, nažalost, druga priča. Mi jesmo kvalifikovane. Retke se usuđuju, jer se od žena oduvek očekivalo, to se očekuje i danas, da najpre budu ženke iz čijih će tela izaći dete, a onda sve ostalo, ako za to ostalo bude vremena.

* Kako iz ove perspektive "ocenjujete" svoju odluku da budete majka?

- Ne znam kad sam odlučila, davno je to bilo, da me nije briga šta će drugi misliti o meni. Zato opušteno pišem o tome kako je grozno imati decu. Jezivo. Zastrašujuće. Užasno. Roditeljstvo je patnja koja prestaje smrću majke. Ne verujem da će uskoro žene masovno krenuti u razglabanje o tome. Znaju da je na delu jedna jedina teza, ili si majka, dakle "normalna" si, ili nisi majka, leči se. Žene su u klopci. Iskočila sam. Znam da sam nenormalna, jer sam majka.

* Kakvo je iskustvo za vas doneo status bake?

- Status bake je fenomenalan, kad si baka poput mene. Vidiš unuče kad hoćeš, pošalješ ga doma kad ti dosadi i sretan si kad u njemu ne prepoznaš svoje dete.

PROČITAJTE JOŠ - Vedrana Rudan brutalno iskrena: Zašto su žene takve glupače?

* Osećate li se kao feministkinja?

- Ja jesam feministkinja, doduše, posebnog tipa. Nisam za marširanje, urlanje na cesti, zalažem se za borbu prsa o prsa. Mislim da se žena za svoja prava može izboriti jedino nožem. Ostalo je gubljenje vremena.


* Imamo li mi, kao narodi, nekakvu crtu pokornosti većem, jačem, zbog koje se nikako ne opiremo npr. Americi, već se uvek ponizno postavljamo?

- Nemam pojma. Ponekad pomislim da je hrvatski narod genetski opterećen potrebom da se uvuče u guzicu bilo kojeg gospodara, jer mu je u mračini i vlazi tuđeg debelog creva udobnije nego na zraku. Samo tako locirani Hrvati mogu disati punim plućima. A onda bacim oko na druge narode, pa vidim da su svi isti. Nedavno sam pročitala podatak da je 95 odsto hrvatskog bogatstva u rukama pedesetorice. Ne znamo jesu li ta pedesetorica Hrvati ili Amerikanci, to je ionako nebitno. U tom kontekstu ne bih rekla da su "naši" narodi posebno skloni tome da budu nečiji robovi. Svi su ljudi robovi.

NE KREĆEM SE U KRUGU NEPRIJATELjA * OSEĆATE li nekad mržnju tradicionalno ustrojenih ljudi, neistomišljenika? - Ne "osećam" mržnju neistomišljenika, kojih je mnogo manje nego što mislite, zato što se ne krećem u krugu svojih neprijatelja. Znam da postoje, anonimno se javljaju po portalima. Uvek me nasmeje njihova ostrašćenost. I veseli. Dobar je osećaj kad neki tvoj tekst može izbezumiti tebi nepoznatu osobu. Znači, pogodio si temu, na pravom si putu, neki kreten je shvatio da postoje i ljudi koji drugačije misle. To je uvek veliki korak za budalu koja misli da sam ja budala, ali i za mene koja uvek misli da sam jedina u pravu.

* Čak i oni koji se bune i "ustaju"?

- "Dešavanje naroda" u Francuskoj, Srbiji ili Republici Srpskoj ne bi nas trebalo zavarati. Mi ne znamo ko stoji iza tih "dešavanja". Narod se ne tako davno "dogodio" Libiji, Ukrajini, Siriji. Polako saznajemo ko je iza toga stajao. Ne verujem ni da su vaše "krvave košulje" znak da krećete prema demokratiji. Ko zna kad ćemo saznati ko plaća povremena dešavanja naroda na ovim prostorima. Narod je stoka pregolema, tako nekako govorio je Njegoš, tu pomoći nema. "Naše" narode može tešiti da su jednaka govna kao i ostali narodi.


PROČITAJTE JOŠ - Vedrana Rudan: Nisam Hrvatica i time se ponosim!

* Hoćemo li ikada uvideti značaj i snagu solidarnosti?

- Gotovo je sa solidarnošću. Bilo nekad, ako je bilo.

* Jesu li Srbi ili Hrvati bolje prošli sa trenutnim garniturama na vlasti?

- Nikad nisam razumela potrebu nekih ljudi, pa tako ne razumem ni vašu, da stalno upoređuju "naš" i "vaš" narod. Okej, jednom smo živeli skupa. Ali to je bilo davno. I ratovali smo međusobno. Ali i to je bilo davno. Nekad smo živeli u zajednici sa Mađarima. Zaboravismo. Nekad su krvavo ratovali Nemci i Francuzi, danas skupa ubijaju diljem sveta. Prestanimo se merkati, upoređivati, analizirati. Susedi smo, živimo u različitim zemljama, krenimo dalje kao da se ništa dogodilo nije, jer i nije. Samo mali, banalni, krvavi rat. Čija je vlast gora? Svakom je narodu najgora ona vlast koju mora trpeti.

* Jeste li razmišljali o tome da se politički aktivirate?

- Pre godinu ili dve sa nekolicinom svojih znanaca krenula sam na izbore. Bila nam je namera saznati koliko možeš glasova od naroda dobiti kad uđeš u trku sa sto evra u džepu. Zajebavali smo se i zabavljali. Na izborima smo "propali". Ne, nikad se nisam htela baviti politikom, iako mi je to dosad hiljadu puta bilo nuđeno. Znam da bih mogla biti uspešna političarka, jer mi dobro idu i laganje i manipulacija. Međutim društvo u kome bih se morala kretati došlo bi mi glave. Ispovraćala bih dušu iz tela kad bih morala sesti za sto sa nekim od naših, vaših ili svetskih političara ili političarki. Zato svoje "talente" koristim da bih manipulisala samo ljudima koje volim. Tako iz njih izvlačim ono što mi najviše treba i bez čega ne bih mogla živeti, ljubav. Ili "ljubav".