Nikola Ristanovski: Jedva čekam da napunim okruglo 50

PRVAK Makedonskog narodnog pozorišta (ali i član Drame našeg nacionalnog teatra), ovih dana je u Beogradu za manje od nedelju dana odigrao dve predstave: Čehovljevog "Ivanova", a onda, 28. decembra, sa ostatkom ekipe, obeležio i deseti rođendan predstave "Derviš i smrt", rađene po istoimenom romanu Meše Selimovića. U oba naslova Nikola Ristanovski, jedan od najznačajnijih glumaca s prostora bivše Jugoslavije, u samom je vrhu glumačke podele. Uostalom, od pedeset predstava u karijijeri, samo u četiri nije igrao glavne uloge.

- Razmišljao sam, ako osim "Derviša" ne bih imao nijednu drugu predstavu na repertoaru, apsolutno bih bio ispunjen kao glumac. I zaista je tako - kaže harizmatični Nikola Ristanovski, u razgovoru za "Novosti". - Jer, i posle cele decenije, ova predstava se ne igra po navici, već je sve uvek iznova. Reditelj Egon Savin obično svrati pre ili posle predstave, ne znam da li je i odgleda...

*Uloga Ahmeda Nurudina vas ispunjava na poseban način?

- Ne samo da mi prija predstava, komunikacija s publikom, zadovoljstvo igranja s kolegama, nego i činjenica da je taj lik, podsvesno, promenio i moj način razmišljanja. Svako izvođenje je posebno, dešava se samo tog dana. Iako je u ovoj predstavi sve fiksirano, precizno, tačno do koraka, identično u manifestaciji - unutrašnji život je uvek drugačiji. I taj svečani trenutak dopire do ljudi u publici. Tim više što su veliki autor i literatura važni za kolektivnu svest ovih prostora. Iznad i izvan jednog grada, oblasti, države.

* Na koji način je Mešin junak promenio vaš način razmišljanja?

- Da bi nešto na tebe uticalo, mora postojati deo toga u tebi samom. Tlo na koje bi se "primilo". Nikada neću zaboraviti moju izbezumljenost kad sam shvatio da treba da ponesem tu ulogu. U početku sam veoma pozitivno gledao na lik, da bih posle nekoliko godina shvatio da je Ahmed izdao svog najboljeg prijatelja. Dakle, radi se o kompleksnosti ljudskog bića. Borio se s nečim, poneo teret, otpatio svoje, ali je i pogrešio. Kao kod Čehova: niko nije dovoljno dobar, uostalom, ponekad ne može ni da odlučuje kakav će postati. Taj dijapazon između dve krajnosti veliko je more... A na ovim prostorima kontekst se nikad nije promenio - kontekst je vlast. Čak i kada u najboljoj nameri dođeš na vlast, gubiš. Promeniš sebe. Jer, "čovek je uvek na gubitku"... Sloboda je najzloupotrebljivaniji termin na svetu. Pod njom se svašta kupuje i prodaje, kao i pod pojmom demokratije. To se odnosi na sve sisteme, kako u prošlosti, tako i u budućnosti.

* Za Ahmeda ste dobili više od deset festivalskih nagrada širom bivše Jugoslavije. Sa istim rediteljem, Egonom Savinom, radili ste tri puta...

- Egon je, sigurno, jedan od dva najvažnija reditelja u mom životu. Veoma mi je važan i zbog predstave u Skoplju ("Zločin i kazna", 1996), bio sam na početku karijere, ali on nije imao dilemu da me stavi u podelu. Potom je usledio i njegov poziv u Crnogorsko narodno pozorište 2003. godine ("Nigde nikog nemam"), pa u Narodno u Beogradu. To su tri veoma važna punkta u mom životu. Jednom sam mu rekao: "Hvala ti što si rizikovao sa mnom." Odgovorio mi je: "Ma jok, ja sam ziheraš!" Svaki reditelj, kao i glumac, ima neku posebnost. Ipak, na kraju se sve svede na jednu jednostavnu stvar - ili imaš želju s nekim da radiš, ili nemaš. Postoje predstave koje ti s vremenom postanu teret i one koje stalno želiš da igraš. Uhvatim sebe kako između dva izvođenja prolazim kroz određene tekstove i "kačim" ih na određena stanja i okolnosti.

* Poslednje tri predstave koje ste radili bili su Čehov, Turgenjev, pa opet Čehov?

- Ruse sam, generalno, mnogo igrao. Bulgakova, Dostojevskog, Gogolja i celog Čehova! I ponovo bih okrenuo krug. Bez obzira na to da li bih imao iste ili druge uloge u njegovim komadima.

* U Beogradu, uz "Ivanova" i "Derviša", bili ste i u "Gospodi Glembajevim" na sceni Ateljea 212. Hoćemo li vas uskoro gledati u nekom novom naslovu?

- Uvek ima poziva, samo pazim da se ne natovarim previše. Bolje u dve predstave "pristojno" nego u četiri - osrednje. U matičnoj kući, Makedonskom narodnom pozorištu, igram trenutno u pet-šest naslova. Imao sam do sada pedeset premijera, bar polovina od tih predstava živela je između pet i petnaest godina. "Bure baruta" (režija Slobodan Unkovski) na repertoaru je opstalo čak sedamnaest sezona.

PROČITAJTE I:Nikola Ristanovski: Reči su često pokrivanje praznine

* Igrali ste i u Paskaljevićevom filmu "Bure baruta", u Bjelogrlićevom "Montevideo, bog te video", Marinovićevom "Igla ispod praga", "Balkan nije mrtav" Aleksandra Popovskog?

- Film mi nikada nije bio u fokusu, osim možda kad sam bio veoma mlad. Pozorište ima prednosti koje volim. Da sam samo pročitao ono što sam odigrao, dovoljno je za posvećeno bavljenje literaturom. Neke važne knjige utiču na naše stavove, ne samo umetničke. Velika je i privilegija što sam radio sa glumcima kojima se divim. Imao sam sreću da igram, ali i da budem pored velikana starije, srednje, a bogami i mlađe generacije. Nažalost, neki već nisu među nama... Veliki deo uspeha zavisi od glumačke podele. Kao u kulinarstvu, reditelj kombinuje različite "sastojke" i to daje poseban kvalitet predstavi. Ni "Derviš" ne bi bio ovakav kakav jeste da za partnera nisam imao Ljubu Bandovića. Naši junaci su dva antipoda, s različitim odnosom prema životu.

* Čuvena je Mešina rečenica "četrdeset mi je godina, ružno doba...". Vi ćete 23. januara napuniti "okruglo" pedeset?

- Jedva sam čekao da dođem do pedeset! Jer, sa pedeset godina glumac već ima drugu težinu, mogućnost da ide dalje, na mesta gde nije mogao da ode dok je bio mlađi. Uvek sam se divio kad u jednoj predstavi vidim sve generacije na sceni (od dvadeset do osamdeset godina), zato što mi je to blizu života. U tom smislu, baš se radujem jubilarnom rođendanu i tom činjenicom se ne bavim na drugačiji način. Dopadali su mi se Belmondo i Brando u njihovim starijim godinama, kao i Piter O'Tul. Glumci su uverljiviji kada se vidi određena "kilometraža". To je za scenu fantastično. Inače, kad bih ja pravio podelu za Ivanova, dao bih naslovnu ulogu nekom ko nema ni trideset godina. Jer, sa trideset je zaista strašno ako osećaš sav besmisao života.

* Čini se da je danas sve više takvih tridesetogodišnjaka?

- Čovečanstvo se nalazi u dekonstrukciji i u samozadovoljstvu postmodernizma. Potrebno je da se ispriča nova, čista priča. A priča je, zapravo, jedna od samog početka. U kosmičkom i svakom drugom smislu...

* NISTE podlegli teroru mladosti, za razliku od mnogih vaših kolega - posebno koleginica?

- Sve zavisi s kim si u poslu. Ja ništa ne prodajem, nisam u biznisu maskulture. Zato ne prodajem ni princip večne mladosti, uspeha, bogatstva. Pozorište mora biti izvan toga. Sve ostalo je legitimno u svakoj, pa i ovoj profesiji.