Dejan Savić - pobuna s dva lica

Nakon što je prošlog meseca, posle štrajka glumačkog ansambla Narodnog pozorišta u Beogradu, te neuobičajeno velike medijske pažnje koja je ovom događaju poklonjena, na lični zahtev razrešen funkcije, dugogodišnji upravnik ove kuće Dejan Savić govori o manje poznatim pojedinostima sporenja, kao i o drugim važnim događajima i problemima srpske kulture i kulturne scene uopšte.

„Kulturna politika mora da bude sveobuhvatna, mora da se pronađe način da kultura stigne do svakog građanina u formi koja odgovara, da bude ozbiljan reprezent države u inostranstvu, ali i stranih zemalja kod nas. Investiranje u kulturu mora da ima i konkretne rezultate: podizanje opšteg nivoa svesti pojedinca i zajednice, stvaranje jasne predstave o svojoj vrednosti i značaju, podizanje nivoa komunikacije i opštenja i mnogo toga drugog. Ovo su samo neke teze koje mogu biti značajne za definisanje kulturne politike i formiranje strategije razvoja“, ističe na početku razgovora naš sagovornik.

* Šta je stvarni uzrok nedavne pobune u Narodnom pozorištu? Kako je i kada sve počelo?

Nekoliko meseci unazad, u junu, na završnom susretu sa medijima Narodno pozorište je proglašeno za najbolje u gradu i republici, a među najboljima i u regionu. Ocena da sam najbolji upravnik, a moji saradnici stručni, spretni i angažovani mnogima nije prijala. Tek jubilarna sezona, sa spektakularnim koncertom na otvorenom „Opera na vodi“ i premijerom „Balkanskog špijuna“ Duška Kovačevića na Sceni „Raša Plaović“, očigledno je bila kap koja je prelila čašu. Moja odluka da po isteku mandata promenim čelnog čoveka Drame navodno je probudila nezadovoljstvo u manjem delu dramskog ansambla i izazvala protest iako je odluka bila jasno obrazložena umetničkim i organizacionim razlozima i sasvim u skladu sa zakonom i statutom. Protestu su se odmah pridružili svi oni kojima smeta uspešno Narodno pozorište, njegova vodeća uloga u srpskoj kulturi, njegovi dometi i dostignuća. Pažljivo izabran trenutak, kada ova institucija kulture od nacionalnog značaja obeležava redak jubilej na ovim prostorima, pokazatelj je koliko im do Pozorišta ni iz daleka nije stalo koliko do drugih stvari. Društvenim mrežama priključili su se i mediji koji su se svakodnevno takmičili u plasiranju neistina, laži, dezinformacija i izmišljotina o Narodnom pozorištu i meni. Epilog priče je svima poznat.

* Stiče se utisak da pored medijski veoma „vidljive“ prirode sukoba sa ansamblom Narodnog pozorišta, postoji i ona skrivena…?

Mnogo se baba i žaba našlo na istom zadatku i mnogo se neprijatelja Narodnog pozorišta udružilo ovim povodom, pa su pobunjenim glumcima stizale podrške iz regiona, između ostalog i stranog reditelja koji je na najgrublji način odstranio njihovog renomiranog kolegu iz projekta, a nije im smetala ni podrška Udruženja dramskih kritičara, koje je svojevremeno izjavilo da je 30 odsto glumačkog ansambla Narodnog pozorišta neupotrebljivo. Nadalje, od glumaca učesnika u protestu bilo je i onih koji su otvoreno politički aktivni, zatim onih koji su išli iz projekta u projekat po filmovima, televizijama, a retko navraćali u matičnu kuću… Osim njih bilo je tu i ljudi koji su se pridružili iz kolegijalnih razloga. Većina nije, što je podatak takođe vredan pažnje. Stidljivo se pominjala zabrinutost za slobodu umetničkog izraza iz razloga što ona za moga mandata nikada nije bila dovođena u pitanje.

* S obzirom na podršku koju su kritičari vašeg rada uživali od strane pojedinih političara, nemeće se pitanje da li je ceo proces u izvesnoj meri bio ispolitizovan?

Ne znam kako objasniti imena Saše Jankovića i Gorice Mojović na listi onih koji podržavaju protest. Zašto je Narodno pozorište moralo da odgovara na skupštinsko pitanje Demokratske stranke i Balše Božovića o promeni na nivou cele Drame nacionalnog teatra? Krug je zatvoren kada je i Vida Ognjenović dala svoje viđenje situacije pokušavši da rehabilituje prethodni Upravni odbor, prethodni konkurs i prethodnog kandidata koji je u međuvremenu tužio Vladu i Narodno pozorište što se završilo presudom kojom su tužbe odbačene. Plašim se da je ovo bila ogledna vežba, poligon za uvežbavanje nelegalnog preuzimanja vlasti putem tzv. „društvenih protesta nezadovoljnih građana“, te da je ideja da se pobuna iz oblasti kulture prenese i u druge oblasti po istoj matrici – u organizaciji opozicionih stranaka, njima podređenih medija i društvenih mreža. Voleo bih da nisam u pravu, ali kasniji događaji, uključujući i ovaj poslednji protest, mislim da mi daju za pravo.

* Šta je bio cilj inspiratora ovih događaja osim personalne promene?

Jedan od ciljeva je reminiscencija na ono rušenje Vlade sa balkona Narodnog pozorište, zatim reč je o borbi za vodeću instituciju u kulturi sa ogromnim uticajem i mogućnostima i konačno želja za pristupom značajnim materijalnim i finansijskim resursima, u našim skromnim kulturnim prilikama. Zanimljivo je da posle personalne promene nijedan od silnih navedenih zahteva i ciljeva nije više pominjan što upućuje na motiv. Razumeo bih da je problem bio u tome što sam na mestu upravnika u dva mandata već preko devet godina, i to što sam jedini u 150 godina dugoj istoriji Pozorišta na toj visokoj funkciji a da nisam ni reditelj, ni pisac, ni glumac nego muzički umetnik (uprkos okolnosti da je u opersko-baletskom sektoru zaposleno skoro 300 pojedinaca, a u dramskom oko 80), ali ovo što navodim nije markirano kao problem. Naprotiv, potpuno sam bio svestan da sliku o umetničkoj i društvenoj orijentaciji Narodnog pozorišta stvara repertoar Drame, mnogo više nego Opere i Baleta. Neka i ovo bude prilog neophodnosti o kojoj govorim više od 10 godina, a to je razdvajanje nacionalne Opere i Baleta od Drame.

* Kako vidite ulogu Ministarstva kulture u slučaju Narodnog pozorišta?

Ministarstvo nije stalo u odbranu svoje najveće institucije kulture koja broji skoro trećinu zaposlenih u kulturi i čiji budžet godišnje iznosi preko milijardu dinara. Isto ministarstvo mirno je ispratilo čak 386 priloga štampanih, elektronskih i internet medija bez ikakve reakcije i iole smislenog stava. Osim, naravno, ako stav nije predlog upravniku da podnese ostavku. No nije tu samo važno pitanje medija i stava javnosti već činjenice da mnoge kolege zaposlene u kulturi niko nije hteo da čuje i razume. Oni nisu podržani i nezadovoljni su selektivnim stavom ministarstva. Za mene to nije rešenje već produbljivanje problema.

* Šta mislite o kadrovima koji vode srpsku kulturu?

Na prste jedne ruke u novijoj istoriji mogu se nabrojati ministri kulture koji su svojim delovanjem doprineli razvoju kulture, a mnogo je više onih koji su pravili štetu, nekad i ogromnih razmera. Kao rezultat ovog protesta neminovno će se pojaviti, i razotkriti stvarne razlog za njegovo organizovanje, sve glasniji i ozbiljniji zahtevi za promenom sistema rada naših institucija kulture, posebno pozorišta. Primera radi, od pomenutog budžeta Narodnog pozorišta od preko milijardu dinara na godišnjem nivou, skoro 90 odsto odlazi na plate. Ovaj podatak pod veliki znak pitanja stavlja opšteprisutni prigovor da nema para za kulturu i navodi na razmišljanje da li bi se pomenuta milijarda bolje iskoristila ukoliko bi umetnici bili angažovani putem ugovora. Nadalje, u situaciji u kojoj bi radnici (ne samo u kulturi) bili angažovani na određeno vreme teško da bi dolazilo do ovakvih situacija, jer bi oni bili usredsređeni na svoj rad, doprinos, usavršavanje i napredovanje na poslu. Najzad, ukoliko se država ili odgovorni u kulturi odluče da finansiraju projekte, o čemu je već bilo reči, to bi dovelo do ozbiljnih promena u sferi našeg kulturnog i umetničkog života.

Računica je jasna: značajno veći deo sredstava bi bio preusmeren u produkciju, neopravdane privilegije bi bile ukinute, ušteda bi bila velika, dok bi umetnički nivo, prema iskustvima iz zemalja koje već dugo primenjuju ova rešenja, bio značajno podignut.
Šta bi bila poželjna kulturna politika i vredna kulturna paradigma u Srbiji?
Složeno i obimno pitanje i teško da se u tekstu ove veličine i ovog prostora može dati valjan odgovor. Naše resorno Ministarstvo se bavi kulturnom politikom s manje i više uspeha. Neki osnovni nacrti i načela, dobre i manje dobre ideje već postoje, ali konačan tekst kulturne politike i strategije razvoja još nije formulisan i ne zna se kada će biti. Narodno pozorište zbog svoje složenosti, značaja i različitosti umetničkih disciplina koje ga čine može da posluži kao dobar prostor za prepoznavanje nekih suštinskih postulata kulturne politike.

* Kako ocenjujete rad i ponašanje ministra kulture i politiku koju vodi ministarstvo?

Ministar je izjavom da prati razvoj situacije praktično sebe isključio iz svih aktivnosti, ali nije propustio priliku da primi predstavnike protestanata pre nego što je primio upravnika. Takođe, slikao se zagrljen s njima na štrajku upozorenja, što njegovu izjavu s početka potpuno obesmišljava. Treba imati u vidu da je razlog za prebacivanje sredstava iz dramskog repertoara na dramski projekat „Pluto“, po zahtevu Ministarstva, izvršeno iz razloga što Narodno pozorište i još neke ustanove kulture, uprkos jubilarnoj sezoni, nije dobilo ni dinar za međunarodnu saradnju. Inače, od famoznih sredstava prebačenih za projekat „Pluto“, ugovoren na nivou ministarstava kulture Srbije i Grčke, više od dve trećine su otišle na materijale, ali i honorare troje umetnika iz Srbije od kojih su dvoje među pobunjenicima. Fasada Narodnog pozorišta se radi vredno i biće završena u okviru rokova, a uprkos tim radovima Velika scena nije radila samo mesec dana, dok je Scena „Raša Plaović“ sve vreme bila otvorena. Dalje, svi završni računi unazad su potpuno ispravni i prihvaćeni u celosti, zatim izveštaji državne revizorske komisije i najzad primopredaja dužnosti, prilikom koje je osim potpuno regularnog stanja na računima i pravnoj regulativi Pozorišta na sopstvenim prihodima – ostavljeno skoro 13 miliona dinara. Pošto je ovo meni četvrta primopredaja, samo da podsetim, na prvoj sam zatekao Pozorište u dugu od preko sto miliona dinara, a kroz višegodišnje napore došao sam do suficita u budžetu.

* Medijska hajka protiv vas je orkestrirana do savršenstva i strateški veoma dobro isplanirana. Može se reći da ste bili prilično usamljeni u ovoj borbi.

Tačno, stekao se utisak da sam sve vreme gotovo sam branio Narodno pozorište i sebe od lažnih i iskonstruisanih optužbi, besmislenih konstatacija, krivo tumačenih fotografija, uvredljivih opservacija… Oni koji su praktično protivrečili stavu štrajkača kasnije su se povlačili pred agresivnom i nasilnom kampanjom koja se ogledala u konstantnom maltretiranju zaposlenih u Pozorištu da im se pridruže i stave svoje ime na listu.

Inače, zanimljivo je da nikada, ni u jednoj prilici nije osvanuo niti jedan dokument s potpisima onih koji su u navodnom protestu. I najzad svi su bili svesni da će mediji svako obraćanje ili tekst plasirati onako kako njima odgovara. Na kraju, onog trenutka kada me je Vlada razrešila, svi ostali zahtevi i primedbe postali su nevažni. Mislim da je time i onima koji su površno pratili celu stvar postalo jasno šta su pravi ciljevi protesta.

* Prenebregnuta je i činjenica da ste na zavidan nivo podigli međunarodnu saradnju, zatim saradnju s prosvetom.

Narodno pozorište je ove godine, po običaju, dobilo čitavu paletu raznoraznih priznanja i nagrada. Dovoljno je reći da je godina počela Sretenjskim ordenom a da je pre nekoliko dana PKS nagradila ovu kuću kao najbolju instituciju kulture u tekućoj godini. Lično sam dobio Vukovu nagradu, orden Srebrne zvezde Italije, orden Suverenog reda Malteškog krsta i niz drugih priznanja, zahvaljujući uspesima kako ličnim u kulturi i međunarodnoj saradnji, tako i kao upravnik Narodnog pozorišta.

* Stiče se utisak da je nečija ideja da se srpska kultura uruši i da joj se nanese što je moguća veća šteta. Setimo se samo renoviranja i „renoviranja“ Narodne biblioteke Srbije, Narodnog muzeja, Muzeja savremene umetnosti…

Ne želim ni da pomislim da ovo sve što ste naveli predstavlja plod nekakve organizovane akcije. S druge strane, činjenica je da nekim kulturnim „faktorima“ u našem društvu smetaju institucije s prefiksom narodni i da su ukinute institucije od nacionalnog značaja, nacionalne penzije itd. Činjenica je i da je sadašnja Vlada otvorila Narodni muzej i Muzej savremene umetnosti. Takođe je tačno da nas očekuju velike investicije u kulturi – izgradnja Opere i Baleta, Koncertne dvorane i zgrade Teatra na Đumruku, Dom sindikata je obnovljen kao dvorana… Sve to otvara nove perspektive na mnogim frontovima.
Među kulturnim poslanicima naše države sasvim je prirodno da postoje različita mišljenja i stavovi. Ipak nisam uveren da pojedinci imaju snagu, moć i podršku da bi organizovano radili na destrukciji naše kulture i umetnosti.

(Pečat / Mila Milosavljević)