Beskrajni pesnički krug

Svom dosadašnjem opusu od 18 zbirki stihova, po tri knjige kritika i priča, 10 dramskih tekstova, dva romana, Milisav Milenković (1939) je nedavno pridružio još tri knjige: pesničku, “Četiri godišnja doba u Beogradu”, roman “Prsten za Evu” i panoramu srpske poezije druge polovine 20. veka “Soko u lirskom kavezu”, sve tri u izdanju “Prosvete”.

Objašnjavajući ovako plodnu književnu produkciju, Milenković, inače pravnik i dramaturg po obrazovanju, u razgovoru za “Novosti” kaže:

- Kad su se stišale moje mnogobrojne aktivnosti, i društvene i političke, moj misaoni angažman se usmerio ka mladalačkoj a neprolaznoj ljubavi: književnom stvaralaštvu. Kroz “Četiri godišnja doba u Beogradu” sledio sam izazov Antonija Vivaldija i njegovih godišnjih doba, te sam pokušao da tu formu primenim na Beograd, odnosno likove koji su ga obeležili i uneli u naše lično i istorijsko pamćenje: od despota Stefana i Karađorđa do tragično nastradalog dečaka na Čukur česmi, čijom vodom knez Mihailo spira krv sa Miloševih ruku. Odjednom će “propevati” i Terazije i pesnici iz Francuske 7, a u Skadarliji dva pesnika, Đura Jakšić i Tin Ujević, ispijaju čašu srpskog očaja. Nema patetike ni ostrašćenih patriotskih usklika, no samo tiha i skrušena nostalgija koja odjekuje i ovim vremenom.

* Je li to bio i smer koji vas je vodio pri izboru pesnika i pesama za “lični album”, “Soko u lirskom kavezu”?

- Možda samo po želji da se označi jedno pesničko vreme koje sam ja doživeo i poneo ga, zapamtio kao sopstvenu pesničku avanturu. Učinilo mi se da je ta druga polovina 20. veka kao onaj “Beskrajni plavi krug” koji je usnio Miloš Crnjanski i da ispod tog kružnog luka mogu da smestim one pesnike koje sam ja birao, a živi pesnici su birali po tri svoje pesme. Naravno da to vreme omeđavaju Rastko i Crnjanski. U knjigu je smešteno 50 pesnika, koji simbolišu tu polovinu proteklog veka, koji su lični izbor, te otuda i podnaslov da je to “lični album”.

PROČITAJTE JOŠ - Sedativi za Ofeliju

* “Prstenom za Evu” zaokružili ste romanesknu trilogiju o svom kraju...

- To je jedan mladalački dug, poodavno negujem u sebi tuge i gorčine detinjstva seljačkog deteta, kao i sve svoje mladalačke zablude i iskušenja. Posle se sve to, a i na podsticaj “tamo nekog” Radovana Belog Markovića, neosetno u nekih desetak godina pretakalo u troknjižje. Podneblje Stiga i Mlave je, odjednom, oživelo i izlilo se u ove tri knjige, koje čine moguću “Stišku trilogiju”.

Ova bezvodna ravnica i plahovita Mlava su naseljene mojim imaginarnim likovima u kojima dominira Gavrilo Lugomirski, a promiču Magdalena i Veronika, da bi se u svom zanosu pojavili i odbolovali svoje živote Adam Podolski i Evgenija Eva Vetrovska, a u trećem romanu, sasvim na kraju se pojavila Nevena, izgleda, ćerka Gavrila i Veronike. To je sloj ljubavi. Međutim, onaj bitniji, koji je u zaleđu ovih likova, jeste propadanje sela, bekstvo srpskih seljaka na rad izvan naših granica i tuga i ojađenost kuća utonulih u zemlju.

* Uprkos nezavidnom položaju domaćeg pisca, istrajavate u stvaralačkoj avanturi...

- Pisanje ne može biti uslovljeno tzv. društvenim uslovima, uprkos činjenici da sami autori, nažalost, snose troškove štampe. Teško je naći izdavača koji je spreman da uloži u domaćeg pisca i da mu obezbedi pristojan honorar. Zakonom su zaštićena prava mrtvih pisaca, a žive niko ne štiti, već su prepušteni volji izdavačkih kuća. Tako je piscima lakše da napišu nego da dobave sponzore koji će finansirati obelodanjivanje njihovih snova i zanosa. Pa ipak, uspevaju. Uostalom, umetničko stvaralaštvo je kao podzemna voda: uvek mora negde da izbije i da se na svetlosti dana i jave razlije.

IZUMIRANjE SELA

* Tematika seljaka je ređe prisutna u savremenoj srpskoj književnosti. Otkud kod vas?

- Taj bol mogu da boluju samo seljačka deca. A sa druge strane, verujem da je biće i integritet srpskog naroda pouzdano očuvan bio u selu i seljacima. To otuda što su još od slovenskih dana ljudi bili upućeni na zemlju. Bojim se da će sa izumiranjem sela biti ranjen već načeti identitet srpskog nacionalnog bića.