OKUPACIJA U 26 SLIKA: Krik protiv zla Jasenovca

PROTEKLO je četrdeset godina od filma "Okupacija u 26 slika", i dosta je neobično što ćemo u Beogradu to da obeležimo. Neobično je zato što je to film koji je 1978. godine rađen u jednom dosta velikom jugoslovenskom timu, i svaki put kad ga vidim na nekoj retrospektivi, a to se događa na tri-četiri godine, čini mi se da nas je sve manje i manje. Taj tim se, nažalost, sužava, mnogi su napustili ovaj svet. Ali su svi oni, zajedno sa onima koji su živi, materijalizovani u ovom filmu. Generacijama koje dolaze ostaće da vide šta su svi oni uradili u "Okupaciji", njihova energija nije otišla, ostala je sabijena u tom filmu.

Pročitajte još - **Okupacija** - nepoželjna!

Ovako, za "Novosti", govori kultni reditelj i scenarist Lordan Zafranović, koji je u Beograd stigao zbog dva važna događaja - dvodnevnog regionalnog skupa posvećenog delu velikog filmskog kritičara Ranka Munitića i svojevrsnog omaža koji se u Centru za kulturnu dekontaminaciju (u subotu, 15. decembra u 18 časova) priređuje njegovom antologijskom filmu "Okupacija u 26 slika", nagrađenom Zlatnom arenom u Puli.

Pročitajte još - Okupacija “Balkana“

Zafranović ističe da se veoma raduje ovom događaju, ali i da mu se čini kao da je ovaj film danas snimljen, jer stalno nailazi neko vreme koje ga ponovo i iznova dodatno aktuelizuje.

- Ja sam se sa ljudskim zločinom susreo kada sam bio u poseti Spomen-domu u Jasenovcu, i tada sam odlučio da stavimo film u tu funkciju - da vidimo odakle potiče to zlo u ljudima. Shvatio sam da ono dolazi od nama bliskih suseda, da su to ljudi koje mi prepoznajemo svaki dan, koje srećemo, imamo s njima komunikaciju. Čudesno je koliko je to zlo skriveno unutar našeg bića u vreme mira i da toliko eskalira u vreme ratova, da postaje stravično. O tome govori "Okupacija u 26 slika", i mi smo taj film napravili iz naših strahova da se agresivni nacionalizam i ta mržnja prema drugim narodima ne ponove u tadašnjoj Jugoslaviji. Ta eksplozija zla i nacionalizam su jedna neshvatljiva, iracionalna situacija koja se desi unutar ratova, i mi smo o tome želeli da govorimo u smislu upozorenja, kao neki krik protiv toga.

Scene iz filma "Okupacija u 26 slika" Foto Promo

Ta situacija se, nažalost, kako ističe Zafranović, ponovila devedesetih godina, i on je izgubio iluziju da film može da na bilo šta utiče.

- Shvatio sam da politika ide svojim tokom, a umetnost svojim, i da ona, nažalost, nema neki veliki uticaj da bi se nešto eventualno sprečilo. Ja sam u "Okupaciji" napravio jednu posebno brutalnu scenu ustaškog pokolja u autobusu, potpuno naturalistički, upravo zbog toga da bi se "usekla" u mozak svakog gledaoca, nadajući se da će u ljudima proizvesti jedan respekt prema zlu i respekt prema miru, i da će pokušati da u svom životu idu prema dobrom, prema razumevanju, ljudskosti, i ka nekim kategorijama koje nisu zlo. To se, međutim, nije dogodilo.

Dok neko ne klekne u Jasenovcu i ne zatraži oprost za zločine, kao što je to učinio Vili Brant u Aušvicu, verujem da će ostati prostor za nove mržnje i ratove u regionu - dodao je Zafranović.

"Okupacija u 26 slika", priča o trojici najboljih prijatelja u Dubrovniku pred Drugi svetski rat - Hrvatu, Italijanu i Jevrejinu, koji dolaskom nacista moraju da se svrstaju na različite strane - na neki način se dogodila i samom Zafranoviću dve decenije posle filma. On se devedesetih godina, zbog svojih antiustaških stavova, rastao s mnogim prijateljima. Među njima je bio i pisac Mirko Kovač.

- To su bile godine kada su pucala prijateljstva, a ja sam morao da napustim Hrvatsku zbog dokumentarnog filma "Testament", koji sam privodio kraju. To je priča o suđenju ustaškom zločincu Andriji Artukoviću, koja dokumentuje kako su pravljene stravične egzekucije po rasnom zakonu NDH. Postojala je velika opasnost da mi oduzmu film, pa sam zajedno s njim i ja emigrirao. A Mirko Kovač je upravo tada iz Beograda došao u Hrvatsku, i naravno da je trebalo da napravi određene kompromise. Jedan od tih ustupaka je bio takav da nisam mogao preći preko njega. Mirko je u jednom momentu čak izjavio da je scena pokolja u autobusu u "Okupaciji" bila moja lična intervencija, da je nije bilo u scenariju. Sećam se telefonskog poziva moje majke jedne večeri dok sam bio u emigraciji u Parizu. Gledala je televiziju i videla je Mirka Kovača kako ga primaju visoki hrvatski funkcioneri HDZ, pa me je zvala iz Splita. Rekla mi je: "Zašto ti malo ne saviješ vrat kao Mirko Kovač, pa ćeš dobiti sve od Tuđmana." Savijati vrat, to za mene, naravno, ne ide.

Sa Mirkom Kovačom, koji je potpisao scenario i za njegove druge antologijske filmove ("Pad Italije", "Večernja zvona"), Zafranović se na kraju ipak pomirio.

- Sa Mirkom sam se ponovo video tek kada se razboleo, otišao sam u bolnicu da ga obiđem. Tu smo se jedan drugom, da tako kažem, isplakali na ramenu, jer naše je prijateljstvo bilo ogromno, više nego familijarno.

LEGENDA JUGOSLOVENSKE KINEMATOGRAFIJE

SA Rankom Munitićem, svojim dugogodišnjim saradnikom na mnogim filmovima, Zafranović je ostao prijatelj celog života, i kako je istakao na skupu održanom u petak, Munitić nije dobio mesto koje mu pripada u ovdašnjoj kulturi.

- Upoznali smo se u leto 1964, on je u Kino klubu u Splitu za sve nas već bio legenda. Bio je jedan od onih koji su nam otkrili odakle dolazimo, koji su nam koreni, Ranko je napisao i jedan od prvih eseja o mediteranskim autorima. Bio je konsultant na scenarijima moja tri najvažnija filma, i čitavo njegovo delo i sve što je uradio za jugoslovensku kinematografiju i kulturu treba sačuvati kroz spomen za njega.