Stidimo se ljubavi

PESNIKINjA Radmila Lazić napisala je da je više puta volela zauvek. Stihovima je opisala kakve su bile te ljubavi, kakav su trag ostavile, ali i šta je to ljubav. Tako je nastala knjiga “Ono što zvah ljubav”, koju je nedavno objavila izdavačka kuća “Vukotić medija”. I ovog puta, poezija dobitnice najvećih pesničkih nagrada je poput usijane lave. Duboko autobiografska i duboko lična.

* A, zašto ljubav?

- A zašto ne ljubav?! Zazor od ove imenice graniči se sa zazorom od polnih bolesti. Nažalost, ljubav nije lako prenosiva - kaže Radmila Lazić. - Teško nam je da je izgovorimo, nekmoli da je pokažemo i iskažemo - da je ispišemo. Stidimo je se kao deca siromašnih roditelja. Previše je neljubavi u nama i oko nas da je ne bismo prizivali. A ko će ako ne pesnici, a oni su zaćutali, zagrcnuli se od nemoći i nemosti. Ljubav na jedinstven način približava čoveka čoveku i čini da postojimo i u drugom, a ne samo u sebi, i za sebe.

* Izgleda li vam kao da reč ljubav gubi na pravom značenju?

- Ljubav nije izgubila na značenju, nego na veri u nju. Na strahu od nje. Ljudi, a ovaj put više mislim na muški deo populacije, misle da ljubavlju gube sebe, sopstveni integritet i slobodu... Tako razmišljati je kukavički i znači samo jedno, nemati veru u sebe i sopstveni integritet.

* Verujete li da ljubavna poezija može da je “oporavi”?

- Moja vera u poeziju je bezgranična. Njena snaga je ogromna, jer pomera planine u nama.

* Da li je danas teško napisati ljubavnu pesmu?

- Nije teško, ali nije ni ništa lakše nego kada pišete bilo koju pesmu, sa bilo kojom tematikom. Svakako je lakše pisati ljubavnu pesmu ako imate adresanta, ako je pišete samo jednoj osobi. U tom smislu mislim da su pesnici-amateri privilegovaniji od afirmisanih pesnika jer pišu kako osećaju ne vodeći računa o književnim zakonitostima a ni o književnoj kritici, književnom nasleđu, ili kolegama pesnicima... Misle samo kako da osvoje dragu ili dragana. Mada, moguće je pisati ljubavnu poeziju i bez aktera, bez stvarnog “objekta čežnje”, a za to su nam dokaz naši najveći pesnici koji su pevali uglavnom o imaginarnim ljubavima; apstraktnim, spiritualnim ili mrtvim dragama.

* Da li je ljubav u ovom i ovakvom vremenu tabu tema?

- Čini se da je tako. O tome je pisao i Rolan Bart, smatrajući da je u ovom vremenu sentimentalno cenzurisano, ja mislim autocenzurisano, a da seksualno, kao i erotsko, to više nisu. Jedna vrsta osvojene slobode kao da je ugušila ili pak prigušila ovu prvobitnu, ljubavnu, od koje je sve poteklo. A sasvim lepo mogu jedno uz drugo da spavaju i da se bude zajedno.

* Da li su vam pomogli ili odmogli neki vaši provokativni stihovi?

- I jedno i drugo. Meni lično su pomogli da probijem taj književni bedem nepoželjnih tabu tema. A odmogli su jer moju poeziju akademski kritičari nisu čitali, imali su već unapred formirano mišljenje, odnosno predrasude, o kakvoj vrsti poezije je reč. Pa ipak, kada razmislim, oni su ostali uskraćeni a ne ja.

SKLANjAJU POEZIJU OD ČITALACA

- Verujem da je poezija neuništiva, pa ona je preživela mnoge epohe - kaže Radmila Lazić. - Carstva, države i narodi su nestajali, a poezija je ostala. Što se tiče nečitanja poezije, to je postalo opšte mesto, mantra koja se ponavlja bez ikakvog smisla i zasnovanosti na činjenicama. Nije istina da se knjige poezije ne čitaju, samo ih knjižari sklanjaju od čitalaca, jer su dobili diktat od svojih šefova i direktora da ih uklone, a da umesto njih napune izloge lakom literaturom. Bestseleri su nastali tako što je u podrume sklonjeno svako štivo koje zahteva mentalni i emocionalni angažman. Pa sećate se kako je devedesetih ugušena rok muzika, tako što su pušteni narodnjaci i pevaljke sa Ibarske magistrale kako bi političari omamili narod i skrenuli pažnju sa svojih nečasnih poslova. Ni danas nije ništa drukčije.

PESME KOJE VOLIM

- Ima mnogo pesama koje volim i koje kad god ih iznova pročitam izazovu istu emociju u meni - objašnjava naša sagovornica. - Pomenuću samo dve, a između se nalazi još dvesta dve, “Himnu ljubavi”, prvu poslanicu Svetog apostola Pavla Korinćanima, i Ginzbergovu “Ljubav na Vitmenovu temu”. Nekom se ove dve pesme mogu činiti isuviše udaljene, čak oprečne, ali nije tako. Obe govore o ljubavi, ali s različitih pozicija. Poslanica počinje: “Ako jezike čovečije i anđeoske govorim a ljubavi nemam onda sam kao zvono koje zvoni ili praporac koji zveči...” a Ginzberg svoju pesmu počinje Vitmenovim stihom: “Ući ću kradom u spavaću sobu i leći između mladoženje i mlade, tih tela što su s neba pala...”