Poslednji imperator filma

PRIHVATAM svaku interpretaciju mojih dela, jer jedina istina je ono što se vidi ispred kamere. Svaki film koji snimim za mene je povratak poeziji ili bar pokušaj da stvorim pesmu - govorio je velikan svetskog filma Bernardo Bertoluči, koji je preminuo u Rimu u 77. godini, posle dugogodišnje borbe sa teškom bolešću.

Višestruko nagrađivani italijanski reditelj, u karijeri dugoj pola veka, stvorio je remek-dela svetske kinematografije, poput filmova "Konformista" (1970), "Poslednji tango u Parizu" (1972), "Dvadeseti vek" (1976), "Poslednji kineski car" (1987), "Čaj u Sahari" (1990)... Njegova dela opisivana su kao "poetične slike", "intimni odrazi duše", a on sam kao "veliki maestro" i jedan od retkih evropskih sineasta koji je imao uspešnu tranziciju ka holivudskom filmu. Njegov "Poslednji kineski car" osvojio je devet Oskara, uključujući i onaj za najbolji film, ali i reditelja, čime je Bertoluči postao jedini Italijan sa ovim prestižnim priznanjem. Tokom plodne karijere kao scenarista i reditelj sarađivao je sa velikanima poput Serđa Leonea (na filmu "Bilo jednom na Divljem zapadu"), Darija Arđenta, Alberta Moravije... Kan i Venecija dodelili su mu nagrade za životno delo.

- Njegov razvoj bio je vrhunac i spoj literature, slikarstva i filma, koji je postao autentičan izraz. Mislim da je to bio vrhunac evropske kinematografije, uz Felinija i sve druge dobre autore - rekao je, za Srnu, Emir Kusturica.

Bertoluči je rođen 1941. u Parmi, u porodici sa umetničkim pedigreom. Otac Atilio bio je poznati pesnik i kritičar, pod očevim uticajem mladi Bernardo je još kao dete počeo da piše stihove. Za svoju prvu knjigu dobio je i nagradu.

Pesničke ideale, po sopstvenom priznanju, zamenio je filmskim onoga dana kada je u bioskopu video remek-delo svog zemljaka Federika Felinija "Sladak život". Zahvaljujući očevom poznanstvu sa Pjerom Paolom Pazolinijem, ovaj je angažovao tada 20-godišnjeg Bernarda kao asistenta na svom prvom filmu.

Pročitajte još - ODLAZAK LEGENDE KINEMATOGRAFIJE: Preminuo Bernardo Bertoluči

- Umeo je da pronikne u intimu gubitka, tragedije, sažaljenja, autodestrukcije, i to je govorio univerzalnim jezikom, sa velikim glumcima, u filmovima poput "Poslednjeg tanga", "Čaja u Sahari" - kaže, za "Novosti", Aleksandar S. Janković, profesor Fakulteta dramskih umetnosti. - Sa druge strane, bavio se intimom glavnih junaka kroz istorijski turbulentna vremena, kao u "Poslednjem kineskom caru", "Dvadesetom veku" ili "Sanjarima". U potonjim filmovima, u saradnji sa velikim snimateljem Vitoriom Storarom, razvio je raskošan, grandiozan pogled na totale, krupne kadrove, prostor, i time je konstantno sazrevao kao autor.

"Poslednji kineski car"

Pored intime, po Jankovićevim rečima, jedan od čestih slojeva njegovih filmova je seksualnost, često potisnuta, ali i sazrela i prezrela.

- Čini se da je tretiranje seksa u njegovim filmovima zaista posebno, ponekad perverzno, uglavnom romantično i ekspresivno. Mešajući spomenute premise velikih i intimnih narativa, možda je baš "Čaj u Sahari", po knjizi Pola Boulsa, sveobjašnjavajući Bertolučijev film, u kome je sažeo sve teme kojima se bavio tokom cele karijere - zaključuje Janković.

Pomenuto, osobeno tretiranje seksa, u "Poslednjem tangu u Parizu" izbacilo ga je u filmsku orbitu, donelo mu veliki uspeh, hvalospeve i nagrade, ali, s druge strane, i probleme i kontroverze, koje su ga pratile do kraja karijere. Zbog eksplicitnih scena seksa, "Tango" je bio zabranjen u mnogim zemljama, uključujući i Italiju. Druga kontroverza ticala se tada 19-godišnje glumice Marije Šnajder i scene silovanja, koja je, kako je kasnije govorila, bila surovija i eksplicitnija od onoga što se dogovorila sa rediteljem i partnerom Marlonom Brandom. Zbog problematičnih scena u ovom filmu i medijskog linča koji je usledio, Šnajderova se odala alkoholu i drogama. Mnogo godina kasnije, Bertoluči je priznao da su od glumice sakrili neke detalje jer su želeli njenu autentičnu reakciju.

Pročitajte još - Bernardo Bertoluči : Kadrovi u stihovima

- Otišao je najveći od svih, poslednji imperator italijanskog filma. Deo je naše porodice, genije, prijatelj. Njegov film ostaće među savršenstvima dvadesetog veka - poruka je njegov slavnog kolege i zemljaka Roberta Beninjija.

"Poslednji tango u Parizu"

Osim nesporne filmske veličine, Bertoluči, koji je bio gost Festa 1980, upamćen je i kao veliki prijatelj Srbije. Tokom NATO bombardovanja lično se založio za očuvanje naše kulturne baštine.

- Ono po čemu ćemo ga u Jugoslovenskoj kinoteci pamtiti je njegov hrabar i dirljiv gest, kada je u aprilu 1999. među prvima poslao pismo podrške i založio se za očuvanje Arhiva Kinoteke. One koji su u NATO-u odlučivali o "strateškim ciljevima" upozorio je da se u Beogradu nalazi "nenadoknadivo kulturno blago", koje se mora sačuvati - priseća se veliki filmski znalac Radoslav Zelenović, u to vreme direktor Kinoteke.

Zelenović kaže da su te iste godine od Bertolučija lično dobili i kopiju njegovog filma sa dozvolom da se prikaže na Palićkom festivalu, koji je, zbog ratnih okolnosti, trajao samo jedan dan.

Uprkos saradnji sa najvećim svetskim glumcima, poput Roberta de Nira, Branda, Džona Malkoviča, Žerara Depardjea, Kijanua Rivsa... i velikim holivudskim producentima i studijima, Bertoluči se nikada nije odrekao sopstvene poetike.

- Kada govorimo o komercijalnom filmu, osećam neobično zadovoljstvo što pripadam drugom plemenu, što sam iz neke druge priče - govorio je Bertoluči.

Foto Kinoteka

PODRŠKA TOKOM NATO BOMBARDOVANjA

Zaglušen ratnom kakofonijom i s naporom pokušavajući da se oduprem talasima nerazuma koji rastu na obe strane, hteo bih da podsetim stratege koji svakodnevno planiraju bombardovanje na značaj Jugoslovenske kinoteke. Ovo je jedan od tri najvažnija filmska arhiva u svetu, bitan segment pamćenja ovog veka. Uništiti pamćenje, kao što to čine oni koji uništavaju krštenice stotina hiljada ljudi, znači uništenje istorijskog identiteta, budućnosti kao i prošlosti - napisao je, pored ostalog, veliki Bertoluči u pismu koje je 4. aprila 1999. godine uputio na sve važnije adrese.