Milena Pavlović: Usudila sam se da stanem ocu uz rame

NOVELA Živojina Pavlovića “Raslo mi je badem drvo”, u režiji i dramatizaciji njegove kćeri Milene, premijerno će biti izvedena na dan kada nas je pre dve decenije napustio slavni reditelj crnog talasa, pisac i slikar: 29. novembra u Beogradskom dramskom. Iako je na pozorišnoj sceni do sada izvedeno više od deset predstava s njenim rediteljskim potpisom, novom zadatku pristupila je s posebnom ljubavlju i odgovornošću:

- Tragala sam za delom i temom koja je najbliža mom biću i pozorišnom izrazu - objašnjava Milena Pavlović zašto se odlučila baš za ovaj naslov iz očevog bogatog književnog opusa. - Intelektualno društvo i građanska klasa danas, na neki način, izumiru ili “evoluiraju” u neku drugu formu. Izvesna paralela se može povući s dobom o kojem on piše, vremenu pred Drugi svetski rat.

U središtu priče je Blagoje, student sa sela, koji dolazi u bogatu kuću Dimitrija Balabanovića, prihvaćen kao član porodice. U njoj stiče manire, ali uprkos fizičkom i mentalnom preobražaju, postaje beskrupulozni rival svom uzoru.

- Žika u noveli menja fokus i svoju oštricu ne usmerava na predstavnike buržoazije već na došljaka, punog ambicija, koji ne bira sredstva da dođe do cilja. I u tome je sličnost s našim dobom. Uvek je stajao u odbranu sirotinje i ljudi s margine, dok u ovoj noveli ima kritički stav upravo prema tom sloju, stavljajući do znanja da svaki novčić ima dva lica... “Raslo mi je badem drvo” nastalo je 1988. godine, u vreme kada je već počeo raspad Jugoslavije. Predvideo je promene koje će se desiti i činjenicu kako se komunistička ideja, kakva god da je bila, počela da izvitoperuje i menja svoju početnu doktrinu. Uočio je raslojavanje društva, početak urušavanja kulture i opšteg sistema vrednosti.

Milena sa tatom

Rediteljka podseća da o surovim okolnostima vremena o kojem piše, svedoče i reči junaka Dimitrija: “Mašta ili život? Mašta te uljuljkava, život je borba pesnicama - suparnika moraš gledati u oko da predvidiš njegov sledeći pokret. A suparnik je svako, mon ami...”

Pročitajte još - Štimcu "Živojin Pavlović"

Premijerno izvođenje ovog naslova biće trinaesta režija naše sagovornice, koja je na scenu postavljala klasične, savremene i dečje komade. Ipak, trebalo je da prođu dve decenije da se odvaži i režira neko od očevih dela:

- Ja se sada i prvi put suočavam sa njegovim delom, jer imam hrabrosti da stavim do znanja koliko mi znači i usudim se da stanem s njim, rame uz rame. U početku sam odbijala da se bavim Živojinovom umetnošću iz želje da mi bude samo otac. Potom mi je trebalo vremena da svu veličinu i “količinu” njegovog rada i dara, pa i povezanosti s velikim brojem značajnih i manje značajnih ljudi, prihvatim kao deo sopstvenog života. A onda, da bez opterećenja i strahopoštovanja, jednostavno i normalno, pristupim samom delu. Verujem da zahvaljujući ličnom i profesionalnom iskustvu, sada prilazim s “manje povreda” nego što bi to bilo pre osamnaest godina kada sam prvu predstavu postavila na scenu.

Milena dodaje da je rad na ovoj predstavi bio lekovito iskustvo, pa su i mnoge rane zadobijene tokom života zacelile:

- Prolazila sam, u međuvremenu, kroz mnoge lične i umetničke teškoće, glumačke i rediteljske. Trebalo mi je i zrelosti da obema nogama stanem na zemlju.

Vuk, Milena, Žika i Nenad

Da su se pred njom veoma rano našli veliki izazovi i zadaci, svedoči činjenica da je prvu veliku ulogu s kojom je stekla popularnost (Marina u filmu “Mi nismo anđeli”) ostvarila sa dvadeset, a diplomirala je već sa dvadeset jednom godinom u klasi profesora Arse Jovanovića!

- U današnje vreme to bi neko mnogo bolje iskoristio. Mladi glumci sada svoju karijeru više zasnivaju na popularnosti nego na radu i usavršavanju... Lično, u ovim godinama sam najsigurnija u sebe i najopuštenije stvaram. Počela sam s glumom, nastavila s režijom, jednu predstavu sam producirala, a savladala sam i “Instagram” - kaže sa prepoznatljivim, širokim osmehom Milena. - Mogu slobodno da kažem da prepoznajem sve segmente pozorišne predstave, od ideje do realizacije.

A na pitanje kako se oseća pred ovu, za nju ipak posebnu premijeru, odgovara:

- Imam malu tremu, ali u isto vreme i sigurnost da smo svi dali sve od sebe, uradivši predstavu dostojnu samog datuma i Žikinog dela.

Sa snimanja poslednjeg Pavlovićevog filma „Država mrtvih“

GLUMA I REŽIJA

NEKI od najpoznatijih rediteljskih naslova naše sagovornice su “Pijanista”, “Gospođica Julija”, “Troje”, “Ljubav itd”, “Tajni dnevnik Virdžinije Vulf” i “Luna park”. Svi ovi naslovi, uglavnom su realizovani na sceni njene matične kuće, Beogradskog dramskog:

- Ipak, mislim da me svi još nisu prihvatili kao reditelja. Verovatno zato što misle da im “uzimam” prostor, ali bi to moglo da se kaže i za svaku glumačku ulogu. S druge strane, manje mi daju da igram zato što sam počela da se bavim režijom. Ljudi su skloni da sve svrstavaju u neke fioke...