LJiljana Dragutinović: Aplauz treba prekinuti na vreme

NAGRADA za životno delo "Zlatni ćuran" predstojećeg 48. festivala "Dani komedije" u Jagodini, pripala je glumici Ljiljani Dragutinović iza koje je koliko bogata, toliko i nesvakidašnja karijera. U Atelje 212 ušla je pre četiri i po decenije još kao studentkinja, za status slobodnog umetnika odlučila se već 1998, a onda (pre šest sezona) rešila da se oprosti od teatra! I dok je i dalje često gledamo na televiziji (trenutno u seriji "Istine i laži"), poslednji put pozorišna publika imala je priliku da je vidi u Zvezdara teatru, u predstavi "Maratonke trče počasni krug".

- Raduje me nagrada i to što su me se setili, tim pre što već nekoliko godina ne igram u pozorištu - kaže za naš list Ljiljana Dragutinović. - Kod mene se ništa ne dešava slučajno, niti imam običaj da bilo šta lomim preko kolena. Nemam nijednu predstavu na repertoaru. Na vreme sam obavestila uprave pozorišta i zahvalila se. I nisam se pokajala. Jednostavno, više mi nije bilo stalo. Doduše, Egon Savin mi je rekao da baš sada kad mi nije stalo, treba da igram. Zato, nikad ne reci nikad.

Na pitanje kako je došlo do "razlaza" sa pozorištem, odgovara:

- Kako sam sazrevala, shvatala sam da ne plivam u moru već u bari krokodila. Dejan Mijač me je nedavno pitao: "Ljiljo, zašto ste prestali da se takmičite?" Odgovorila sam mu da to nisam nikada ni činila. Moj glumački put nije išao magistralom. Sama sam krčila "šumu", zato nikom ništa ne dugujem. Kad je jednom iskrčite, kao da ste izašli na polje zeleno. Dugo sam vagala i osetila da je vreme da se povučem. Sećam se da me je jednom Bata Stojković savetovao: "Kad dobiješ aplauz na otvorenoj sceni odmah ga prekidaj, jer ćeš tako održati nit predstave. Ona mora da teče".

PROČITAJTE I:DANI KOMEDIJE: Ljiljani Dragutinović "Zlatni ćuran"

Možda sam s vremenom počela da pravim pauze tokom aplauza, pa se i zastidela. Ali kad Bate više nije bilo, kad je otišao Muci, otac pozorišta, Petar Kralj, Đuza, Dragan, sad i Milena - kao da sam izgubila vezu sa teatrom. A kad je preminuo i profesor Predrag Bajčetić, izgubila sam i mog duhovnika teatra.

U stalni angažman Ateljea 212 primila ju je Mira Trailović. Ređali su se veliki naslovi i zadaci, a kako je sazrevala kao glumica, sve češće počeli su da je angažuju i za komične uloge.

- Moja je velika sreća što sam igrala u komedijama Duška Kovačevića. Jer, uloge koje on piše pružaju glumcu mogućnost da se iskaže i u dramskim i u komičkim elementima - što je zaista retkost. Skroji odela za glumce, čak ih i isfirca, a onda mi samo idemo po tom štepu.

Igrala je Ljiljana s velikim zadovoljstvom u njegovim komadima "Urnebesna tragedija", "Lari Tompson", "Život u tesnim cipelama". Između ostalih, i ti naslovi doneli su joj priznanje za životno delo, koje se pre svega odnosi na žanr komedije:

- U komediji je najvažnija radost igre. Ne spadam među one glumce koji jedva čekaju da odu na predstavu. Pa i kad uđem u šminkernicu baš mi se ne igra. Ali čim zakoračim na scenu, kao da me neko navije, na njoj se vrtim kao čigra! Zaboravim na sve zidove kojima je ograničena, pa i onaj četvrti - gledalište.

Da li njeno prisustvo u drugim medijima znači da na filmu i televiziji ima manje "krokodila":

Scena iz predstave "Lari Tompson"

- Ne znači. Sećam se intervjua Svetlane Bojković u kome je rekla da su filmadžije zatvoren svet. I to je tačno. Nekadašnja televizija drugačija je od privatnih produkcija. Zapad nam je doneo tu nevolju da moramo da radimo i dvanaest sati dnevno, bespoštedno. I kad ste bolesni, nema milosti.

KUĆNO VASPITANjE

ZA ponekad surovu borbu u trci za uloge i pozicije, naša sagovornica kaže da nikad nije bila spremna:

- Moje su bitke bile druge vrste, takvo je moje kućno vaspitanje. Otac je bio veliki asketa i imao je običaj kad nas šestoro dece sedne za sto, da kaže: "Drago mi je što ste ostali dobri i čestiti ljudi "... To govori kakav nam je primer davao. I, eto mene ovakva kakva sam.