POZORIŠNA KRITIKA: Ceo svet je mesara

SMEŠTAJUĆI u svemoguću formu groteske zanimljiv tekst Uglješe Šajtinca “Animals”, rediteljka Snežana Trišić je izbegla obavezu da opravda scensku transformaciju ljudi u životinje i obratno. Zapravo, to bi se, u dramskoj formi, moglo pokazati i osobinama dramskih karaktera, njihovom psihološkom transformacijom. Groteska dopušta preterivanje, štaviše, računa sa njim, kao i sa eksplicitnošću, ilustracijom, naivnošću i poigravanjem surovošću bajke.

Mladi glavni lik, Hristifor (izražajan, ipak pomalo krut Filip Hajduković) mora da se obračuna sa svojom porodicom, majkom (uverljiva Biljana Nikolić), ocem (slikovit Bojan Veljović) i bratom (odličan Nikola Rakić), koji su se, za njega, pretvorili u zveri - ajkulu, medveda i krokodila. Hristifor hoće da se oženi raskošnom mesarkom Divnom (lepa Sanja Marković), koja ima surovog očuha (spretan, povremeno prejak Dejan Tončić). Pripremajući Šekspira na sceni, uz pomoć mesara i svoje drage, Hristifor planira da uvuče mrsku porodicu u “mišolovku”, i da ih likvidira, da bi mogao da nastavi sopstveni život. Njegov “trip”, da mu od porodice-zveri preti smrtna opasnost, poigravanje je najdubljim porivima odrastanja, andersenovskim motivima surovih bajki, “oceubistvom”, koje je neophodna faza u konačnom psihološkom osamostaljivanju ljudske jedinke. Spretno manipulišući poznatim dramskim motivima, u kojima je nezaobilazna tema porodica, i kako se iščupati iz njenog smrtonosnog stiska, Šajtinac je ovu zanimljivu i surovu alegoriju okrenuo u psihodramu, u kojoj smrt nije surovija od preživljavalja.

Pročitajte još: POZORIŠNA KRITIKA: Disovi i naši dani

Temu sticanje i gubljenje identiteta, borbe za njegovu autentičnost i nemogućnost izlaska iz (životinjske) ljudske prirode, Snežana Trišić je efektno, razumljivo rastumačila, u scenskom obliku, koji ne trpi improvizaciju. Raspad smisla, koji bi doveo do apsurda, da nije uključena velika doza groteskne ironije u poistovećivanju životinjskih afekata kod ljudi i antropomorfnosti kod zveri, predstavu “Animals” je učinio razumljivom, ako ne uverljivom, kao priču o borbi za dobre ciljeve, čak i kada im je ishod tragičan.

Za očiglednu nameru da se progovori o istinitosti i mogućnosti ljubavi i ljudskosti, možda je bilo potrebno “spustiti” nivo ludila u tumačenju animalnih instinkata i “zaigrati” više na ljudsko, koje je ključ za ljubav, kao izlaz iz besmisla. Dati prirodnosti veću šansu.

(Kritika je nastala u okviru Kritičarskog karavana Udruženja kritičara i teatrologa i Ministarstva kulture i informisanja Srbije)