FILMSKA KRITIKA: Kako do duše?

CELOVIT filmski prizor naše tragedije i herojstva viđen okom i umom pokretne slike, vrh novije srpske istorije i samobitnosti, memento na velike dane u trenucima kad proslavljamo stogodišnjicu pobede u Prvom svetskom ratu, jednom reči filmska apoteoza Velikom ratu Srbije - još čeka svog autora. Film "Zaspanka za vojnike" Predraga Gage Antonijevića bio je veoma blizu te apoteoze pre svega zbog svojih nesumnjivih produkcionih vrednosti i odlučnosti da se ova stogodišnjica dostojno obeleži. A to nije bilo lako. Kako se svi čuvaju prigodnih filmova i beže od ideoloških klišea koji su ne tako davno obeležavali naš film, tako se i Antonijević trudio da stvori uverljivo i verodostojno svedočanstvo koje bi doprlo do duše savremenog gledaoca. Ovoj nameri trebalo je da posluže okviri radnje i likovi stvoreni po motivima jedne od najčitanijih srpskih knjiga svih vremena, "Srpskoj trilogiji" Stevana Jakovljevića, na kojoj su rasli naraštaji. I doista, Jakovljevićevo moćno svedočanstvo o sudbini celog jednog naroda u ratu prosto se nudilo kinematografskom oku, jer je nekako filmski i pisano, sve u seriji snimaka koji plene svojom autentičnošću. U velikom pregnuću da ovu sliku uobliče, stvaraoci i producenti dali su doprinos vredan hvale u gotovo svim segmentma filmskog posla: u koreografiji bitaka i predaha, u stvaranju impresivnih prizora, u solidnoj fotografiji satkanoj od jarke i tamne optike, u specijalnim efektima i vatrometnoj montaži, u solidnoj scenografiji i sa dobrom muzikom, svuda... svuda se osetilo prisustvo jedne vizionarske režije.

Pročitajte još - SPOMENIK NAŠIM PRECIMA: Premijera filma "Zaspanka za vojnike"

ŠTO je "Zaspanka" ostala negde na pola puta stvar je najteže boljke srpskog filma, koja se i ovde pokazala u dovoljnom svetlu: tankog i nedomišljenog scenarija. Odavno je poznato da naši reditelji više misle o svemu drugom do o tome šta bi njihov film trebalo da kaže. Sve im u trenutku stvaranja filma izgleda važnije. I raspoloživost glumaca i rupe u budžetu i dejstvo tehnike i diktat vremena... Film je, kako bi rekao Aleksandar Popović, "čarapa od sto petlji" i često se događa da se zbog drugih zanemari glavna od njih: celovitost i uverljivost radnje, njena jedinstvenost, dramaturgija kao umetnost i zanat. "Ličnosti delaju, a ne pripovedaju" uči nas još Aristotel, koji je zalog poetike svake drame video u slivenosti svih ovih veština. Mnoge od njih nedostaju ovom filmu. Vekovima Aristotel nije dogma nego nužnost drame; naročito one otisnute u pokretne slike. U ovom filmu nema dramske celovitosti, sve je rasuto i gotovo nasumično. Vlada neka nerazumljiva zabuna i teško se motiviše veliki odbrambeni rat jednog naroda, te ista uverljivost neprestano gubi na snazi, uprkos velikom zaricanju. Onaj ko ne zna istoriju, mogao bi se na mnogim mestima zapitati: ko je vodio ovaj Veliki rat i zašto?

Insert iz filma

NAJVIŠE smeta neki malokrvni pacifizam, u smislu "bolje da nema rata nego da ima" i "što se mi ubijamo kao životinje?". Toga nije bilo u "Srpskoj trilogiji", a bogami slabo i u celom Velikom ratu: srpski vojnik znao je dobro za šta se bori, a antiratna osećanja iskazivao ukupnim svojom odbranom na život i smrt. Uopšte, naknadna pamet današnjih scenarista potiče od neke postmodernističke mode da se istorija, koja se dogodila, pretvara u fikciju, koja se nikada nije ni mogla dogoditi. U Velikom ratu nismo videli srpskog vojnika koji ubija zarobljenike, nego ih je vodio sa sobom i hranio preko Albanije i kad sam nije imao šta da jede. Pravi Stevan Jakovljević nije napustio svoje drugove u odlučnoj bici, nego se nije micao sa ježevih leđa pet strašnih godina. Pošto se već imenom i prezimenom tako zove u ovoj fikciji, pitanje je kako bi se danas osećao u novoj ulozi, koju su mu namenili njegovi potomci?