Milan Karadžić: Humor je pilula za bolne priče

PREDSTAVA "Oliver Tvist" bila je nedavno četrdeseta režija Milana Karadžića u Pozorištu "Boško Buha", za trideset godina stvaranja u ovom teatru. Poznati reditelj je i umetnički direktor kuće, na Trgu republike ostvario je neke antologijske naslove poput "Vasilise Prekrasne", "Snežne kraljice", "Carevog zatočnika", "Mačora u čizmama"... Predstave za decu donele su mu i dve Sterijine nagrade, kao i najznačajnije rediteljsko priznanje, nagradu "Bojan Stupica". Tokom izuzetno bogate karijere, radio je na gotovo svim beogradskim scenama, u Novom Sadu, Nišu, Podgorici, Tivtu, Somboru, Vršcu, Leskovcu, Zaječaru, Cetinju.

* Počeli ste davne 1986. godine u "Buhi" s Vitezovićevim komadom "Bajka o Vuku i Srbima"?

- Posle nje, tadašnji upravnik Ljubivoje Ršumović pozvao me je u stalni angažman sa zadatkom da režiram jednu predstavu godišnje, ali je eto, ispalo da sam za tri decenije postavio na scenu čak četrdeset predstava.

* Jeste li po ovom rekordu jedinstven primer među našim rediteljima?

- Sećam se da je Minja Dedić, naš čuveni profesor, imao dvadeset pet predstava u "Buhi". Bio je to rekord, sve dok naš inspicijent, legendarni Mihajlo Todorović Kepa (koji još radi, u svojim osamdesetim godinama) nije rekao: "E, sad si pretekao profesora!" Mislim da sličan slučaj ne postoji, ali ne bih smeo da se zakunem. I svih tih godina imao sam usput energije i volje da režiram po celoj Srbiji, a posebno u Crnoj Gori.

* Koju sezonu pamtite po "najgušćem" rasporedu?

- Znam da sam 1997. godine u "Buhi" radio "Snežnu kraljicu", u BDP "Suparnike", u Podgorici "Ženidbu kralja Vukašina", u Narodnom "Govornu manu". Dakle, četiri predstave u jednoj sezoni. Mislim da je bila i peta koje ne mogu da se setim.

PROČITAJTE I: Milan Karadžić: Sve začinjeno humorom

* U dvojcu s dramskim piscem Stevanom Koprivicom, ostvarili ste najuspešnije predstave?

- I pomalo sa Igorom Bojovićem. Mentalitetski i po poetici, odgovarao mi je taj melodramski duh koji ima Steva, kao i humor. Tu su i bokeljske priče koje su obeležile značajan period, a bili smo prisutni i u stvaranju jednog novog pozorišta - Tivatskog centra za kulturu. S druge strane, Igor i ja smo Durmitorci. Vezao nas je neki epski duh, radili smo zajedno "Ženidbu kralja Vukašina". Takođe, "Mačora u čizmama", za kojeg smo obojica dobili Sterijine nagrade i to za - dečju predstavu. "Snežna kraljica" donela mi je "Stupicu" 1998. godine. I sa Goranom Markovićem sam realizovao četiri dramska komada - "Govornu manu", "Turneju", "Vilu Sašino" i "Majstori, majstori".

- Bojan Stupica ga je postavio šezdesetih godina, a Nebojša Bradić pre dve decenije. Obe su bile velika i značajna ostavarenja, ali zbog bolne, sumorne i mučne Dikensove priče koja se odvija u sirotištu, o dečaku i njegovom tužnom detinjstvu u engleskom društvu 19. veka - obe predstave nisu se dugo zadržale na repertoaru. Izazov mi je bio da napravim "Olivera Tvista" koji će, verujem, da se dugo igra i na čija izvođenja će da hrle deca. Sa Milenom Depolo napravio sam dramatizaciju koja je dajdžestirana priča, sa svim osobenostima mjuzikla: stariji ansambl, uz 24 dece (od deset do petnaest godina) izvodi "Olivera Tvista" kao spektakl, sa elementima humora. Ništa nije izgubljeno od osnovne Dikensove ideje, koja nas se i danas tiče - po kafanama, na svakom ćošku deca prose i nose novac nekom svom makrou, Fejginu. Zloupotrebe i maltretiranja najmlađih, pa i vršnjačko nasilje, i te kako su aktuelni u našem vremenu.

* Zašto je humor toliko važan u ovako sumornim pričama?

- Humor je jedna divna pilula sa kojom se popiju najteže stvari, tragične i mučne. U svojim predstavama uvek insistiram na humoru, na onome gde se "sudaraju" komedija i tragedija. Zato mi je tragikomedija najbliža kao žanr, i na filmu i u pozorištu. Veliki rad i iskustvo omogućili su mi da u svim medijima stvaram brzo i efikasno: rad sa glumcima mi najbolje "ide" i tu se osećam najjačim.

PROČITAJTE I: Milan Karadžić: Bolji život da bude glavna tema

* Vaše predstave su dugovečne i veoma popularne kod publike. U čemu je tajna?

- Upravo u prožimanju humora i drame, jer u sudaru ozbiljnog i smešnog nastaje najbolja emocija. Mislim da je tu ključ. Publika je izlazila dirnuta sa "Bokeškog de mola", kao sada sa "Olivera Tvista".

* Deca, a i stariji, vole raskoš u vašim predstavama?

- Naša rekonstrukcija se sporo odvija i ja apelujem da se što pre završi, jer koliko god da je malo naše pozorište u njemu smo pravili velike predstave, velike bajke, sa velikim scenografijama i kostimografijama. Bajke su najskuplje, jer traže fantastiku i čaroliju umesto suvog i sivog pozorišta koje vidimo oko nas. Pamtim kako mi je na Sterijinom pozorju prišao jedan od najvećih glumaca svih vremena, Ljuba Tadić, i rekao: "Milane, hoću da igram kralja u jednoj tvojoj predstavi!". A kada je "Novela od ljubavi" gostovala u Ateljeu, ujutru u bifeu mi se obratio Bata Stojković: "Čujem da se večeras izvodi jedna tvoja odlična predstava, ali da je za decu." Odgovorio sam: "Gledaj, pa ako ti je dosadno ti izađi." Posle predstave prišao mi je u foajeu s rečima: "Odveo si me na more i rasplakao kotorskom bajkom i atmosferom..."

* Tokom cele karijere domaći pisac, uglavnom, bio je vaš izbor?

- Radio sam ja i Šekspira u Nišu, Molijerov "Don Žuan" bio je moja diplomska predstava. Ipak, verovatno su me svih proteklih godina vukli neki moji afiniteti, a to su uvek nove, vruće priče...

SPETAKOLO

* ŠTA je vaš sledeći projekat?

- u Tivtu počinjem probe predstave "Mali pirat", po romanu Anta Staničića. Dramatizaciju radi Aleksandra Glovacki i ja verujem da će to biti jedan "spetakolo" za decu i odrasle.