Sunce za posebnu decu

Tatjana Đurić je rođena 1968. godine u Jagodini. Živi u Kruševcu, profesor je razredne nastave. Piše poeziju i prozu za decu i odrasle. Objavljene knjige za decu su: "Zmajevito vreme", roman, "Buklend", Beograd, 2014., "Despotovo blago", roman, "Buklend", Beograd, 2016., "Svakom jednom sunce sine", zbirka inkluzivnih poema, "Zmajevanje" Kruševac, 2018. Objavljene knjige za odrasle: "Tople rane", zbirka priča, Biblioteka Grada Beograda, 2009. "Simultanka sa dijasporom", koautor sa Zoranom Đurićem, "Apostrof", Beograd.

O značaju razvoja čitalačke pismenosti kod dece pokušava da animira svoje kolege, prosvetne radnike, putem stručnog seminara "Kako razviti čitalačku pismenost", koji je ove godine akreditovan.

Povodom svoje najnovije knjige za decu, "Svakom jednom sunce sine", za Novosti Onlajn govori o tome kako je došla na ideju da jednu veoma važnu, ozbiljnu i delikatnu temu pretvori u zadivljujuću, emotivnu, iskrenu, životnu i nadasve poučnu zbirku inkluzivnih poema, i na taj način pokuša da pošalje poruku koju, i kao društvo i kao pojedinci, moramo da shvatimo, prenosimo i, po tom pitanju, učinimo mnogo više od, do sada, ostvarenog.

- Godine 2011. bila sam u gostima kod svog brata, koji već decenijama živi u Cirihu. Jednog popodneva, dok sam šetala sa svojim, tada dvanaestogodišnjim, bratancem Davidom, dogodilo se nešto što me je inspirisalo da učinim sve što je u mojoj moći da se u Srbiji promeni odnos prema osobama (naročito deci) sa smetnjama u razvoju.
Dok mi je David pokazivao znamenitosti očuvanog grada, obasjanog odsjajem sunca sa jezera, u pola rečenice se zaustavio, nasmešio se dečaku koji nam je išao u susret i istog trenutka rukama nešto čarobno ispisao u vazduhu. Dečak mi je uzvratio osmehom i sličnim pokretima, kad shvatih da oni komuniciraju na znakovnom jeziku za gluvoneme osobe. - Pa da, tetka, mi to učimo u školi. Ne znam puno znakova, ali znam dovoljno da pozdravim svoje poznanike koji ne čuju dobro, izjavila je Đurić.

Pročitajte još - Izlazak iz sveta tišine

- Raspitala sam se kasnije i saznala da, u okviru projektne nastave, deca u švajcarskim školama upoznaju način komunikacije sa osobama sa posebnim potrebama. Uče znakovnu azbuku, upoznaju se sa Brajevom azbukom. Lepa reč, pružanje podrške, ljubazno obraćanje, sve je to deo obrazovno - vaspitnog sistema Švajcarske, ali i obavezni deo porodičnog vaspitanja u ovoj uređenoj zemlji.

Šest poema, čiji su glavni likovi životinje sa posebnim potrebama, nastale su neposredno nakon ovog događaja. Tri su objavljene u knjizi "Svakom jednom sunce sine" - poeme o slepom zečiću, gluvonemoj maci i autističnoj veverici.


- Ne znam da li ste znali, ali bele mace sa plavim očima su, na žalost, gluve. Priroda im je dala izvanrednu lepotu a zauzvrat im uzela sluh. Moja maca Bela je tužna i zbunjena, sve dok njena majka koja je, kao što su inače sve majke - hrabra, preduzimljiva i neustrašiva – ne preduzme prvi korak. A onda sve biva lakše. Pomoć Beli pruža cela "porodica koja shvata da strpljenje vredi zlata...". Bela pronalazi sebe u slikanju. Eto još jednog dokaza da je umetnost lek za dušu.


- U čitavoj toj mučnoj atmosferi koja okružuje veverca Voju u mojoj poemi, pojavljuje se svetlost u vidu bubamare koja otkriva Vojinu toplu dušu. Njih dvoje, uz pomoć njegove porodice, otvaraju firmu koja će jedan problem da pretvori u korist i za njega samog i za čitavo društvo.

- Moj stav je da biti osoba sa posebnim potrebama nije hendikep, već izazov. Izazov za sve nas, da skriveni dar tih osoba pronađemo i da ga razvijemo. Nije bitno da dete sa nekom razvojnom smetnjom bude i dobar matematičar i hemičar i lingvista. U radu sa njima treba da tragamo za onim što najbolje od sebe mogu da daju. I u tom radu nije potrebno sažaljenje. Treba samo realno postaviti osnovu, dobro isplanirati i raditi na razvijanju samopouzdanja, samoprihvatanja i samopoštovanja. A to se može samo ako čitavo drušvo radi na tome. Tako ćemo od dece kojoj je potrebna pomoć razviti ljude koji su, uz minimalnu podršku, sposobni sami o sebi da brinu i da budu korisni članovi društva.
- Na kraju bih samo pomenula da se jedna moja, još neobjavljena poema, bavi pitanjem nadarenog deteta. U našem društvu tek treba da se radi na tome da se talentovanoj deci olakša put napretka i da im se omogući vremena i prostora za lakše i brže razvijanje njihovog talenta. Inspiracija mi je bio Novak Đoković, pa se poema zove "Nole u zemlji vilenjaka".